ВАЉАВИЦА

ВАЉАВИЦА (ваљалица, ваљарица), нарочит механизам за ваљање сукна (тканине), као и сам објекат у којем је механизам смештен. За покретање механизма в. коришћена је снага воде и због тога су в. грађене на сличним местима као и воденице, понекад заједно једна уз другу или чак у истом објекту. В. су углавном биле власничке или ортачке и имале су по једно или по два витла. Вода је до в. довођена јазом, каналом или жљебовима начињеним од дрвета. Канал или жљеб су прављени тако да води дају убрзање пред колом в. Коло в. чинила су пераја постављена на једну страну ваоне – дрвене осовине која је веома масивна и служи као замајац. На другој страни ваоне су паоци који системом полуга покрећу маљеве у ступи. Маљеви и ступа су прављени од тврдог дрвета, најчешће од храстовине. Ступа је обично била положена, нагнута на једну страну, издубљена тако да маљеви уједно окрећу сукно док га ударају. У в. је увек постојао котао над огњиштем у којем је грејана вода јер је сукно било боље ваљати у топлој води. Ваљање доброг сукна трајало је око 24 часа, а лоше сукно је морало да се ваља и до три дана. Сукно за ваљање скупљали су и у в. носили углавном ваљари. Сукно је обележавано рабошима да би се знало чије је и колико га је донето. Ваљање је наплаћивано по аршину, касније по метру. У традиционалној култури су постојали и једноставнији начини ваљања тканине. Обично су то била дубока корита или бачве до којих је довођена вода под падом. Снага и брзина воде су ударале и окретале тканину и тако је она ваљана. Такве једноставне конструкције су такође називане в.

ЛИТЕРАТУРА: М. Милошевић, „О ваљалицама на реци Јошаници", ГЕМ, Бг, 1937, 12; „О ваљалицама на Злотској реци", ГЕМ, Бг, 1940, 15; „Ваљалица на врелима у Малом Извору", ГЕМ, Бг, 1940, 15; М. Барјактаровић, „Тупавице (ваљавице) села Доње Студене", ЗФФБ, 1964, 8, 2; Б. Владић Крстић, „Текстилна радиност Срба у XIX и XX веку", Народна култура Срба у XIX и ХХ веку, Бг 2004.

Милош Матић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)