ВУЧИЋ ПЕРИШИЋ, Тома

ВУЧИЋ ПЕРИШИЋ, Тома, министар, саветник, уставобранитељски првак (Барич код Београда, 1788 -- Београд, 13. VII 1859). Родио се у Баричу, где су му родитељи у време Кочине крајине избегли од турске одмазде. По повратку из избеглиштва населили су се у селу Вучковици у Гружи. Отац Периша прешао је у Гружу половином XVIII в. из околине Бијелог Поља. Брат од стрица био му је Мелентије Павловић, архимандрит манастира Враћевшница и први српски митрополит. В. је остао неписмен пошто је напустио школу услед немира изазваних избијањем Првог српског устанка, савладавши само неку врсту војне обуке, што му је омогућило да постане припадник Карађорђеве гарде. Плашећи се казне због извршеног преступа, пребегао је и кратко време провео међу Хајдук Вељковим бећарима, а потом се вратио у Гружу. После пропасти Првог српског устанка, као недовољно познат Турцима остао је у Србији, где је учествовао у припремама за нову буну. Ступио је у службу кнеза Милоша и у њој остао до 1822, као један од његових најпоузданијих људи. Уживајући кнежево велико поверење и наклоност пренео је 1817. Вујици Вулићевићу поруку да организује убиство Карађорђа. У време прве владе кнеза Милоша био је кнез у Гружи, председник нахијског суда, надзорник грађевина, командант кнежеве гарде, кнежев ађутант, министар војни и саветник. У Гружи је његов углед и утицај био веома јак, тако да је строгом управом лако успевао да бунтовне Гружане држи под контролом. То се најбоље може видети за време Ђакове (1825) и Милетине буне (1835), у чијем се гушењу истакао. Пораст Вучићеве популарности и утицаја изазивао је подозрење кнеза Милоша, који га је у више наврата отпуштао и поново примао на високе положаје у служби. То је сигурно у значајној мери утицало да се током времена све више удаљавао од кнеза Милоша и да се истовремено, с јачањем уставобранитељског покрета, приближио кнежевим огорченим противницима. Од проглашења Турског устава 1838, а нарочито у периоду угушења тзв. Јованове буне, наредне године, па све до 1844. представљао је кључну личност „уставоваца" у борби против кнеза Милоша и династије Обреновић. После смрти кнежевог сина и наследника Милана, а до доласка кнеза Михаила у Србију, са Јевремом Обреновићем и Аврамом Петронијевићем био је члан кнежевског намесништва (јул 1839 -- март 1840). Убрзо по доласку кнеза Михаила у Србију Порта га је, заједно са Петронијевићем, поставила за кнежеве саветнике. Међутим, пошто је дошао у сукоб са кнезом, био је принуђен да напусти Србију и потражи азил у Турској. После добро припремљене превратничке акције, августа 1842. прешао је у Србију код Смедерева и подигао је тзв. Вучићеву буну. Код Крагујевца, са прилично бројним снагама састављеним од уставобранитељских присталица, нагнао је владине трупе на повлачење, тако да је кнез Михаило већ 7. септембра морао да напусти престо и заједно са својим ширим окружењем емигрира у Аустрију. По доласку на власт 9. IX 1842. изабран је у Привремено правленије, које је имало задатак да прогласи Александра Карађорђевића за кнеза. Одигравши кључну улогу у овом избору, постављен је за министра унутрашњих послова. Захваљујући познавању менталитета српског сељака и чињеници да се представљао као народни трибун, стекао је снажну подршку маса и постао свемоћан, због чега је често долазио у сукоб са осталим уставобранитељским првацима. На инсистирање руске владе, заједно са Аврамом Петронијевићем, морао је да напусти Србију и нађе прибежиште у Видину и Цариграду. Када се поново вратио у земљу, непуну годину дана касније, народ га је помпезно дочекао. Пошто је кнез Александар Карађорђевић овај период искористио за јачање своје, до тада незнатне власти, В. се по повратку све више удаљавао од кнеза и уставобранитеља, истовремено се све више приближавајући незадовољним сељачким масама и прихватајући подршку представника Русије. И поред тога, продужио је за извесно време владавину Карађорђевог наследника тако што је у јесен 1844. угушио Катанску буну, коју су организовали обреновићевци. Током ових акција испољио је изузетну суровост према побуњеницима, која је јасно испољавала његов необуздани карактер. Због заслуга је добио новоуспостављену титулу војводе и титулу „превасходитељства" и звање кабинетског саветника, са изузетно високом платом. Ипак, како је уставобранитељски режим дубље падао у кризу, тако је В. организованије иступао против његовог вођства. На Петровској скупштини у Крагујевцу 1848, захваљујући његовом инсистирању, кнез Александар је био принуђен да изврши смену појединих државних чиновника. Међутим, 1852, по доласку Илије Гарашанина на место кнежевог представника, он је пензионисан и изолован из политичког живота. Његова политичка рехабилитација спроведена је 1858, постављањем на место председника Савета, када је склопљен политички савез Илије Гарашанина, В. и најбогатијег Србина онога времена, трговца Мише Анастасијевића, са циљем свргавања са престола кнеза Александра Карађорђевића. То је и учињено на Светоандрејској скупштини 1858, када је захваљујући акцији либерално-обреновићевске опозиције на власт у Србији враћен кнез Милош, упркос великом В. противљењу. Кнез Милош је одмах по повратку на власт 1859. наредио В. хапшење и ислеђивање. Пошто се разболео, пребачен је у болницу, где је по наређењу кнеза Милоша отрован.

Био је талентован говорник, који је успевао да својим запаљивим говором усмери ток Народне скупштине у жељеном правцу, тако да су га се прибојавали не само политички противници него и блиски сарадници. Изразито експлозиван, суров и искључив, био је веома делотворан у рату и екстремним ситуацијама, али, пошто је био без правог политичког нерва, у редовним ситуацијама веома лако је доспевао на маргине политичког живота.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Страњаковић, Влада уставобранитеља 1842--1853, Бг 1932; С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1838--1858), Бг 1933; Друга влада Милоша и Михаила, Бг 1934; Д. Страњаковић, Вучићева буна 1842, Бг 1936; Д. Илић, Тома Вучић-Перишић, Бг 1956; Ј. Милићевић, Д. Илић, „Тома Вучић-Перишић", ИГ, 1957, 1--2; П. В. Крестић, Пречани и Шумадинци. Теодор Павловић и Сербске народне новине и Кнежевини Србији (1839-1848), Бг -- Н. Сад 1996; Р. Ј. Поповић, Тома Вучић Перишић, Бг 2003.

Петар В. Крестић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)