ВАЈФЕРТ, Ђорђе

ВАЈФЕРТ, Ђорђе, индустријалац, гувернер Народне банке, добротвор (Панчево, 15. VI 1850 – Београд, 12. I 1937). Рођен је у богатој занатлијској породици немачког порекла, а деда Ђорђе и отац Игњат основали су Панчевачку пивару. У Панчеву је похађао немачку основну школу и мађарску гимназију, у Будимпешти трговачку школу, а у Вајенштефану код Минхена Вишу пољопривредну школу, где се специјализовао за технологију израде пива и дипломирао 1872. По повратку са школовања преселио се у Београд и од оца преузео управу над београдском „Кнежевом пиваром". Незадовољан радом са старим уређајима, купио је имање на Топчидерском брду и ту 1873. подигао велику и савремену „Прву српску пивару Ђорђе Вајферт", која убрзо постаје водећа пивара у Србији и, касније, Југославији. За подизање пиваре В. је касније уступљено државно имање Стари Сењак. Квалитет пива је побољшан, а производња увишестручена. Нова пивара је Панчевачкој пивари, коју је и даље водио његов отац, преузела велик део тржишта у Србији. В. је саградио модерне фабрике слада и пива на Топчидеру и Сењаку, фабрике леда у Нишу и отворио низ стоваришта широм земље. Предузеће „Вајферт" било је пословично познато као добар платиша. Учествовао је добровољно као коњаник у српско-турским ратовима 1876–1878. и рату 1885, подржавши и новчано наоружавање српске армије: његовим новцем купљени су топови за артиљеријске јединице. Био је један од најугледнијих чланова Либералне странке и члан скупштинског Уставотворног одбора. За време I светског рата В. се склања у Марсеј, где на Пашићеву молбу агитује за потребе Србије. Након I светског рата се вратио у Београд; тада је пивара претворена у акционарско друштво, а половина акција уступљена Врачарској задрузи. Највећу потешкоћу у производњи пива представљала је зависност од угља, па је велика зарада коју је доносила пивара уложена у скупо истраживање руда, што В. чини зачетником модерног српског рударства. В. постаје највећи предузетник у српском рударству. Отворио је 11 рудника: 1873. В. купује концесије за истраживање руда мрког угља код Костолца, 1886. отвара рудник живе на Авали, а касније руднике злата у Глоговици, олова и цинка у јужној Србији и каменог угља у Подвису. Већина послова с рудницима показала се непрофитабилнима, па је 1895. В. запао у велике финансијске потешкоће. Године 1903. В. купује повластице за експлоатацију борског рудника, где је откривена централна жица најбогатијег налазишта бакра у Европи; рудник је 1904. дат у закуп великом француском акционарском друштву које је основало српско-француско а. д. „Борски рудник". Акцијама, чији се курс ускоро увишестручио, В. је при исплати претпоставио готов новац, изгубивши тако велике своте. Заслужан је за развој Бора: за само неколико година мало село преобразило се у велики рударски град. Улагао је у изградњу пруга и путева, који су повезивали руднике с главним трговачким центрима и лукама. Један је од утемељивача савременог српског банкарства. Учествовао у оснивању и раду крупних капиталистичких новчаних установа: био је највећи акционар и председник управног одбора Београдске задруге и председник Управног одбора Самосталне монополске управе Краљевине Србије (1895–1900). Био је члан Оснивачког и првог Управног одбора, вицегувернер (1884–1889, 1902–1911) и дугогодишњи гувернер (1890–1902, 1912–1926) Народне банке, а од 1926. доживотни почасни гувернер југословенске Народне банке. Као гувернер је био заслужан за учвршћивање вредности динара и олакшање кредитних послова у Србији. Један је од оснивача и почасни председник Индустријске коморе. Као страствени колекционар прикупио је светски признату збирку спомен-одличја из XVII и XVIII в. и велике збирке античког и српског средњовековног новца. Античка збирка од 14.000 примерака поклоњена је 1923. Универзитету у Београду, док су друге две нестале у I светском рату. Био је један од најкрупнијих капиталиста свог доба у Србији и, касније, Југославији, али и велики добротвор и задужбинар. Године 1893. основао је фонд „Краљ Стеван Дечански" за глувонему децу. Финансијски је помогао породицама официра погинулих у Мајском преврату. Током Првог балканског рата новчано је помагао најсиромашније београдске породице, а након рата основао и дао велике прилоге фонду за ратне ветеране и војне инвалиде „Свети Ђорђе". У сарадњи с единбуршким и лондонским одбором Шкотских жена подигао је велику Женску болницу (касније Железничка болница, данас КБЦ „Дедиње"), која је настала од болнице „Др Елза Инглис – Спомен-болница за жене и децу". Дао је и донацију за изградњу САНУ. Око 1930. поклонио је своје имање Београдском женском друштву за изградњу Дома госпођа. Музеју града Београда је оставио вредну збирку слика, скица и мапа старог Београда, наслеђену од оца. Његова се филантропија огледала и у односу према радницима: остао је упамћен као први индустријалац који је својим радницима исплаћивао надокнаде током боловања. Његов је мото био: „Треба давати да би се опет стекло!" Проглашен је почасним грађанином Панчева (1923) и Књажевца. Одликован је Орденом за храброст, Орденом Светог Саве I степена, Карађорђевом звездом II и III реда, Орденом Белог орла, Таковским крстом, Споменицом Министарства шума и руда, лентом Румунске звезде и француским Орденом Легије части. Поседовао је имовину која се у данашње време процењује на 12 млрд. долара и кућу у броју 11 београдске улице која носи његово име, и у улици Војводе Путника 3–5. Имовину је завештао за живота; већину имовине супрузи Марији рођ. Гиснер. Наследио га је сестрић Фердинанд Гранберг, који је још за В. живота водио послове Пиваре, рудника Костолац и бродарства. Лик В. налази се од 2001. на новчаници од 1.000 српских динара. Од 1890. придружио се масонима; од 1891. до 1899. био је старешина ложе „Побратим", а 1912. велики мајстор Врховног савета Србије. Издејствовао је ослобађање турских масона, заробљених током балканског рата 1912. Године 1919. постаје велики мајстор Велике зидарске ложе „Југославија". У Београду је 1995. основана слободнозидарска ложа „Ђорђе Вајферт". За очување и валоризацију рада и доприноса В. данас се стара Фонд „Ђорђе Вајферт". В. је у Панчеву у спомен на своју мајку Ану подигао римокатоличку цркву Св. Ане (звану Анина црква), те портал на панчевачком римокатоличко-протестантском гробљу, где се и данас налазе посмртни остаци породице Вајферт. У Бору је саградио православну цркву Св. Ђорђа.

ЛИТЕРАТУРА: С. Милекер, Историја града Панчева, Пан. 1925; Збирка портрета и биографија знаменитих људи Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, Бг 1926; Споменица педесетогодишњице Београдске трговачке омладине 1880-1930, Бг 1931; Историја Београда, 3, Бг 1974; Н. Вучо, „Пивара Ђорђа Вајферта", ГГБ, 1982, 29; З. Д. Ненезић, Масони у Југославији (1764-1980), Бг 1988; М. М. Костић, Успон Београда, Бг 1994; Ф. Милекер, Породица Вајферт и пивара у Панчеву, Бг 2009.

Милена Јоксимовић Пајевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)