ВАЈАГИЋИ

ВАЈАГИЋИ, браћа која су живела у Герију код Чикага, а као добровољци у Српској војсци учествовали на Солунском фронту и у завршним операцијама ослобођења Србије 1918. На једном од неколико масовних скупова организованих у Герију 1917, деветоро браће В. су се, заједно са својим пријатељем Алексом Вишњевићем из Милвокија, пријавили као добровољци: Јово (1893–1923), Симо Ђурђев (1889–1923), Симо (1889–1932) и Ристо (1878–1936) Вајканов, Михајло (1882–1960), Ђуро (1896–1941), Лука (1877–1970), Стеван (1895–1980) и Марко (1885–1961). Преци В. су у XIX в. под презименом Стојисављевић живели као аустријски војни граничари (крајишници) у Попини (Лика), али су се побунили због лоших услова, па су били приморани да пређу у Босанску Крајину, под владавину Турака, где су променили презиме у В. Пошто је 1878. Аустроугарска окупирала БиХ, В. су се крајем XIX и почетком XX в. одселили у САД. Из Герија је на Солунски фронт отишло око 450 добровољаца. Група у којој су били В. стигла је у Чикаго 27. или 28. I 1918, потом су се обучавали у Форт Луису (Канзас) и до 21. фебруара били у српском добровољачком кампу у Сасексу, Нови Брунзвик (Канада). Путовали су разним путевима преко Енглеске и Француске, а коначно су се груписали у Бизерти (Тунис), одакле су упућени на Солунски фронт. Браћа су била распоређена у различите јединице, а нарочито се прославио Ристо који је постао носилац Карађорђеве звезде. Сви В. су преживели рат, а само је Михајло рањен у ногу. После рата су као добровољци добили земљу у Бачкој (Темерин, Старо Ђурђево), Срему (Лаћарак) и Славонији (Мајковац, Ада), а само се Ђуро вратио у САД.

ЛИТЕРАТУРА: American Srbobran, 1918–1919; С. Вејиновић, Срби у дијаспори у прошлости и садашњости, Н. Сад 1999; К. Видаковић Петров, Срби у Америци и њихова периодика, Бг 2007; Serb World, May/June 2010, 5; В. Гречић, „Девет Вајагића и десети Алекса Вишњићев (Добровољци из Герија, Индијана, на Солунском фронту)", Даница, 2013.

Владимир Гречић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)