ВУК БЕЛМУЖЕВИЋ

ВУК БЕЛМУЖЕВИЋ, властелин, кнез (?, почетак XV в. -- ?, после 1454). Породица Белмужевић (Биомужевић) пореклом је највероватније из Зете. Вуков брат Ђурађ налазио се у служби деспота Ђурђа Бранковића од 30-их година XV в., а у време првог османског освајања српске државе (1439--1444) браћа су се из Зете склонила у Дубровник. В. је у јуну 1443. од дубровачких власти тражио да се Ђурђу, који је ишао у Угарску, обезбеди превоз до Сплита, а у децембру је њиховим супругама дата дубровачка барка ради одласка у млетачки Скадар. Након обнове српске државе браћа су се вратила у Зету. Септембра 1445, у једној пресуди зетског војводе Алтомана, В. и Ђурађ Белмужевић наведени су као сведоци и означени као „српска властела". Наредне 1446, В. посланик је у Дубровнику подизао његов депозит. Из једног спора вођеног 1450. види се да је В. имао управну функцију у Приморју, у области око полуострва Луштице (насупрот Херцег Новом). Браћа су 1454. примљена у дубровачко грађанство, што указује да су имали заслуге за град. То је уједно и њихов последњи помен у изворима. Вуков син је вероватно био Милош Белмужевић, који је 1456. био последњи деспотов војвода у Медуну, а касније истакнути српски властелин у Угарској.

ЛИТЕРАТУРА: И. Божић, Немирно Поморје 15. века, Бг 1979; Историја српског народа, II, Бг 1982; Н. Лемајић, Српска елита на прелому епоха, Ср. Митровица -- Ист. Сар. 2006.

А. Крстић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)