ВЕЛИКА МОРАВА

ВЕЛИКА МОРАВА, централни водени ток и највећа река Србије. Настаје спајањем Јужне Мораве (97 м³/с) и Западне Мораве
(116 м³/с) код Сталаћа, а улива се у Дунав низводно од Смедерева. Већ на самом почетку В. М. има просечан протицај од 213 м³/с. Најпре тече пространом и плодном Параћинско-јагодинском котлином, затим усеца широку и плитку Багрданску клисуру и наставља Доњевеликоморавском котлином, широко се везујући за Смедеревско Подунавље. Долинско дно је изграђено од моћних наслага шљунка и песка са прослојцима глине у које је река усекла плитко и нестабилно корито. Због малог пада, бројних меандара, спрудова и острва, често се рачва у више рукаваца. Плодно земљиште у приобаљу више је од средњих водостаја само 1–2 м, те је повремено плављено. Долина В. М. и река детаљно су снимљени 1923–1924. Тада је утврђено да је дужина тока 245,4 км, oд тога 88 км у Параћинско-јагодинској котлини, 13,2 км у Багрданској клисури и 144,2 км у доњем Поморављу. Река је тада имала 66 меандара, или просечно један на 3,7 км тока. На основу авионског снимања речног корита обављеног 1954. закључено је да је В. М. дугачка 221 км. Стручњаци су сматрали да ток В. М. треба скратити на 151,5 км, али то на терену није реализовано. Обимним мелиорационим радовима и пресецањем 23 од 66 меандара река је скраћена на 185 км. Тиме су делимично спречене поплаве, повећана брзина воде и олакшан пронос суспендованог и вученог наноса (20 милиона м³ годишње) којим је веома богата, јер је на више места у сливу развијена ерозија.

Слив В. М., заједно са њеним саставницама, захвата површину од 37.561 км², што чини 42,5% укупне територије Србије. Реч је о веома разгранатом сливу који има више од 2.300 водотокова дужих од 3 км. За разлику од тога само шест река је дуже од 100 км. То су В. М., Јужна Морава, Западна Морава, Ибар, Нишава и Топлица, које са југа, истока и запада теку ка северу, доносећи В. М. неравномерну количину воде током године, због чега су њени водостаји и протицаји веома променљиви. У периоду великих вода (зимска половина године) В. М. отиче 80–90% укупног годишњег протицаја. Ово и због тога што у сливу В. М. и њених саставница има река које за време лета потпуно пресуше (Јабланица, Ветерница, Пуста река), али повремено, бујичним поплавама (Врла, Власина, Височица, Jасеница, Лепеница), наносе велике штете пољопривреди, насељима и саобраћајницама. Од укупне површине слива В. М. на њен непосредни слив отпадају 6.242 км². На том простору ова река прима 12 притока са леве стране и 20 са десне стране.

Највеће леве притоке В. М. су Јасеница (дугачка 47 км, површина слива 1.339 км²), Лепеница (дугачка 48 км, површина слива 640 км²), Рача, Лугомир и Белица, а највеће десне Јовановачка река (дугачка 39 км, површина слива 235 км²), Раваница (дугачка 25 км, површина слива 167 км²), Црница (дугачка 32 км, површина слива 338 км²) и Ресава (дужина 65,5 км, површина слива 685 км²). У приобаљу реке се налазе бројне мртваје познате под заједничким називима сува Морава, стара Морава и моравишта. При средњем вишегодишњем водостају В. М. је код Сталаћа широка 80–90 м, у Багрданској клисури 80–110 м, а низводније и до 250 м. Дубина речне воде је 1–4 м. У појединим вировима дубина воде премашује 6 м. Сваке секунде В. М. доноси Дунаву 258 м³ воде.

Први стални водомер на В. М. постављен је 1866. Највиши водостаји и највећи протицаји су у априлу (Варварин 440 м³/с, Љубичевски мост 449 м³/с) и марту (Варварин 403 м³/с, Љубичевски мост 432 м³/с), а најнижи водостаји и најмањи протицаји у септембру (Варварин 72 м³/с, Љубичевски мост 94 м³/с) и августу (Варварин 86 м³/с, Љубичевски мост 105 м³/с). При апсолутно максималном протицају В. М. код Љубичевског моста, који се налази недалеко од ушћа у Дунав, текло је 3.100 м³/с воде (16. V 1965), а при апсолутно минималном протицају само 23,6 м³/с воде (крај августа и почетак септембра 1950). Овакав однос протицаја указује на бујични карактер реке и сложене проблеме искоришћавања водног потенцијала. Највећа поплава догодила се 1864, када су били угрожени готово сви објекти у насељима поред читавог тока реке. За разлику од тога из 1839. постоји податак да је река за време лета била толико плитка да се видео шљунак на дну корита. У поплавама током 1958. и 1965. у приобаљу В. М. под водом је било више од 111.600 ха обрадивих површина. Најниже средње месечне температуре речне воде код Ћуприје (2,1^о С) и Љубичевског моста (2,4^о С) су у јануару, а највише у августу (Ћуприја 22,4^о С, Љубичевски мост 22,7^о С).

В. М. је у прошлости била пловна за мање објекте на целој дужини. Река има велик пад корита што не погодује пловидби, али истовремено мали пад за хидроенергетско искоришћавање водних снага. Сем неколико воденица (моравке) на реци нема других објеката. Низводно од Багрданске клисуре, посебно око Љубичевског моста, из речног корита и приобаља експлоатише се велика количина шљунка и песка, те је смањена количина наноса којим В. М. засипа Ђердапску акумулацију. Квалитет воде В. М. увелико зависи од квалитета воде њених саставница. Поморавље у целини, посебно Велико Поморавље, густо је насељено. Из сеоских и градских насеља, са пољопривредних површина, из занатских, индустријских и других производних објеката у реку доспева велика количина загађене или делимично пречишћене отпадне воде. Вода В. М. је највећим делом године, готово на целој дужини свог тока, река треће класе загађења. При малим летњим протицајима, када нема довољно воде за разблаживање отпадних материја, В. М. је водоток четврте класе. Високим степеном загађености међу притокама истичу се Раваница, низводно од Ћуприје, Велики луг низводно од Младеновца, Јасеница низводно од ушћа Великог луга, Ресава низводно од рудника угља и Белица низводно од Јагодине.

Долином В. М., која има меридијански правац пружања, од давнина су водили значајни путеви. У доба владавине Римљана био је ту знаменити пут Вија милитарис, а у доба Турака Стамбул ђол. Данас су ту ауто-пут и железничка пруга Београд–Ниш, са везама за Софију, Скопље и Атину, познати Коридор 10. Плодна, лако проходна и саобраћајно добро повезана, долина В. М. је густо насељена. Посебно се истичу градови Јагодина (35.589 становника), Ћуприја (20.585 становника) и Параћин (25.292 становника 2002. године). У Великом Поморављу има и неколико сеоских насеља (Селевац, Кусадак), која су по броју становника већа од неких наших градова.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Ж. Милојевић, Главне долине у Југославији, Бг 1951; Т. Ракићевић, „Хидролошке карактеристике и водопривредно уређење слива Велике Мораве", Географски преглед, Сар. 1968, 11–12; Д. Дукић, Воде СР Србије, Бг 1977; Група аутора, Морава, Бг 2006.

Стеван Станковић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)