ВОЈИНОВИЋ, Мирко

ВОЈИНОВИЋ, Мирко, електротехнички инжењер, универзитетски професор (Праг, 1. I 1925 -- Београд, 16. IV 2008). Дипломирао је на Електротехничком факултету у Београду 1951. Запослио се 1950. у Институту за нуклеарне науке „Винча". Одбранио је докторску дисертацију 1964. на ЕТФ-у у Београду, код Б. Раковића, са којим је, од 1964. као доцент, а од 1967. као ванредни професор, држао наставу на последипломским студијама на ЕТФ. Читавих 25 година држао је наставу у Образовном центру Института „Винча" из области мерних техника јонизујућих зрачења. Боравио је на специјализацијама у Карнеџи институту за технологију, Питсбург (САД), Кевендишовој лабораторији у Алдермастону, Кембриџ (Енглеска, 1959), те у Здруженим институтима за електрична истраживања и развој у Алдермастону (1963--1964) и Институту за нуклеарна истраживања у Саклеу (Француска, 1973). Бавио се нуклеарном електроником, тј. импулсном електроником у микросекундном домену. Нуклеарна електронска опрема је 50-их била под ембаргом, класификована као војна тајна, па је самостално развијана уз нуклеарни реактор РА и истраживачки рад у Институту „Борис Кидрич" у Винчи. Конструисао је интегралне ID-3 и диференцијалне анализаторе амплитуда импулса AA-1 и AA7, скалере (бројаче импулса) SKТ-5 (1960), регистраторе коинциденција КС-2, а (са А. Шребелом) мерила временских интервала, тј. модула мерних ланаца у нуклеарној мерној техници Ренатран (1966) са А. Аранђеловићем. У Институту „Винча" сарађивао је на радијационој метрологији тако што је развијао модуларну електронику за мерне ланце, који су се користили за пропорционалне, сцинтилационе и полупроводничке бројаче. Са Ђ. Бек‑Узаровим развијао је електронску опрему за апсолутна мерења са сцинтилационим и 4π гасним пропорционалним бројачима. Са 4π β-γ коинцидентном апаратуром 1963. учествовао у тиму у Међународним интеркомпарацијама радионуклида - ^60^Co, које је организовао Међународни биро за тегове и мере у Севру крај Париза (BIPM). Била је то једина научна сарадња са Севром, од како је Скупштина Кнежевине Србије 1. XII 1879. усвојила метарски систем. Изградио је инсталацију за мултиканална мерења, тзв. „Бројачки електронски комплет БEK-1", за коју је 1965. добио награду Института „Винча". Међународнa aгенцијa за атомску енергију у Бечу наименовала га је за члана комисије која је контролисала техничку подобност и поузданост контролних и управљачких мерних ланаца, на великом (Совјетском) реактору РА у „Винчи". Радио је на бројним војним развојним пројектима аквизиције података, мерила фреквенција и управљања за ЈНА.

ДЕЛА: „Amplificateurs pour impulsions", Recueil des travaux de l'Institut de recherche sur la structure de la matière, 1952, 1, 5; „Increased Sensitivity of Trigger Circuits", Bulletin of the Institute of Nuclear Sciences „Boris Kidrich", 1958, 8, 160; „Series Diode Increases Multivibrator Sensitivity", Electronics, 1958, 32, 17; „Design of diode switch high sensitivity circuit", Transaction of AIEE, Communication and Electronics, 1961, 56; и A. Arandjelovic, A. Srebel, „Driving Bistable Circuits Using Charge Storage/Step Recovery Action in Junction Diodes", Electronic Engineering, 1968, 40, 488.

Д. Тјапкин; Ђ. Бек-Узаров

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)