ВЕЛБУЖДСКА БИТКА

ВЕЛБУЖДСКА БИТКА, сукоб српске и бугарске војске, који се одиграо 28. VII 1330. северно од Велбужда (Ћустендил), крај реке Каменче (данас Соволштица). У пролеће 1330. бугарски цар Михаило Шишман преузео је ширу акцију да обезбеди савезнике против Србије. Склопио је споразум са византијским царем Андроником III Палеологом, који је са југа требало да нападне Србију. Бугарски цар је у Трнову прикупљао војску, у помоћ су му дошли и татарски одреди са Иваном Бесарабом и његовим зетом Александром, а од Битоља је требало да удари византијски цар Андроник III. Српски краљ је покушао преговорима да заустави ову акцију, али то није успело. Не знајући којим ће правцем да удари бугарски цар, Стефан Дечански је са војском чекао на Добрич-пољу у земљи Топлици. Обавештен да је бугарска војска ушла у Србију у области Земена у изворишном делу Струме, кренуо јој је у сусрет преко Нагоричана. Војске су се сукобиле код реке Каменче, а у бици се посебно истакао млади краљ Душан. Срби су у својим редовима имали и шпанске најамнике. Током битке убијен је и бугарски цар Михаило Шишман, који је после битке сахрањен у Нагоричану по наредби српског краља. Стефан Дечански је о победи известио краљицу и архиепископа Данила II, који је наложио прослављање победе у свим манастирима и црквама у Србији. На бугарски престо је доведен син Михаила Шишмана и Ане, сестре Стефана Дечанског, Иван Стефан. Победом код Велбужда Србија је постала најмоћнија држава на Балкану.

ЛИТЕРАТУРА: С. Станојевић, Битка код Велбужда, Бг 1930; П. Томац, „Велбуждска битка", ВИГ, 1952, 4; М. Динић, „Шпански најамници у српској служби", ЗРВИ, 1960, 6; Г. Шкриванић, „Битка код Велбужда", Весник Војног музеја, 1970, 16; С. Ћирковић (ур.), Историја српског народа, Бг 1981; М. Благојевић, Србија у доба Немањића, Бг 1989; С. Мишић, Југоисточна Србија средњег века, Вр 2002.

Синиша Мишић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)