ВЛАДАЛАЦ

ВЛАДАЛАЦ, општи назив за све врсте управника или управитеља у средњовековној Србији и Босни. Делили су се на „мале" и „велике" в., а могу се разврставати у неколико категорија, зависно од тога у чијој су се служби налазили.

На највишем положају налазили су се владареви в., тј. в. српског краља, босанског бана или самосталног обласног господара. Поверавани су им различити послови, па је краљ Владислав наредио (1242) да поседима манастира Св. Николе на Врањини не може нико управљати, „ни мој властелин, ни мој владалац". У исто време бан Нинослав обавезао се Дубровчанима (1240. и 1249) да ће их у Босни штитити од сваког зла „моји људи и моји владалци". „Владалци господина краља", односно „владалци краљевства ми" замењивали су владара приликом суђења, па је краљ Србије наредио да се људи манастира Хиландара, у спору са „земљанима", суде пред краљем или „пред једним од владалаца двора краљевог". Наведени називи јасно показују да се ова врста в. налазила у служби краља и да је своју службу обављала на краљевом двору. То су, у ствари, представници централне државне управе и носиоци највиших дворских звања, као што су: казнаци, тепчије, челници, слуге, ставилци, а касније ризничари, двородржице и носиоци других звања.

Другу групу в. чине представници локалне управе која није била једнообразна. У градовима в. су: кефалије, кнезови и пургари, а у XV в. војводе и војводе кулске. За разлику од градова, господари властеоских „држава" имају потчињене в., понекад са називима као и у централној управи па се у „земљама" и жупама помињу локални казнаци и „мале" тепчије. После запоседања византијских области, у локалној управи помињу се „севасти" и „прахтори".

Трећу и најмногобројнију групу чине в. по властелинствима са различитим звањима. По Душановом законику то су: кнезови, примићури, в., предстајници и челници. Примићурима се називају старешине појединих влашких катуна, кнезови су се налазили на челу неколико влашких катуна, а постављала их је државна власт. В. су управници појединих села и потчињени су господарима властелинства. Теже је одредити положај предстајника, док се челницима називају и старешине земљорадничког становништва на неком већем властелинству, првенствено придвораца. На великим властелинствима челницима се називају и старешине коњуха, односно коњушара, као и сточара који су непосредно потчињени владару и чувају његове домаће животиње (овце, говеда). Све врсте влашких и сеоских управника потчињене су господарима властелинстава, али је Душанов законик пренео на њих и кривичну одговорност за крађу, разбојништво и губитак имовине страних трговаца. Господари властелинстава узимали су у заштиту своје управнике, па ако би неко од мештана тукао в. на поседима манастира Бањске, дао би за казну шест оваца и провео би у затвору три месеца.

Посебну групу чине црквени в. или в. у манастиру, с посебним овлашћењима, како у пословима газдинства тако и у храму. Најугледнији су после игумана: економ, еклисијарх, дохијар параеконом. У начелу, то су све представници клира, али су за управљање појединим пословима на великим црквеним властелинствима ангажовани и лаици који се називају челници.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави I, Бг 1931; М. Живојиновић, „Судство у грчким градовима Српског царства", ЗРВИ, 1967, 10; М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Бг 1997; „Влашки кнезови, премићури и челници у држави Немањића и Котроманића (XIII -- XIV в.)", у: Р. Михаљчић (прир.), Споменица Милана Васића, Бл 2005.

М. Благојевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)