ВИВАК

ВИВАК (Vanellus vanellus), барска птица из породице жалара Charadriidae, реда шљука Charadriiformes. Обични в. дугачак је 28--31 цм, са распоном крила 82--87 цм. Дугих је крила са карактеристичним широким заобљеним врховима и високих ногу. На црно-белоокерастој глави има упадљиву, танку и оштру ћубу, тамнa леђа са бронзаним одсјајем и црн „прслук", бело грло и трбух, те рђаст подрепак. Млади су мање упадљиви. В. живи првенствено у низинским равнијим, сасвим отвореним, влажнијим стаништима, али на Власини иде и преко 1.200 м. Распрострањен је у целој Европи осим крајњег севера и Средоземља, а у Србији се налази у Панонској низији, у широким долинама река и местимично око већих планинских тресава. Делимична је селица, која гнездилишта у Србији почиње да напушта већ почетком лета, али не одлази далеко него скита дуж обала бара и река. В. зимује у Средоземљу и враћа се почетком марта, понекад већ у фебруару. Храни се бескичмењацима који живе у земљи. На гнездилишту мужјаци изводе спектакуларне акробатске летове праћене продорним крицима: „ви-ви-и-вит" и „ви-и-вит". Гнежђење почиње средином марта, на земљи, на чистини или у делимичном заклону бусена, на месту које се не плави. У леглу су обично четири крушкаста маслинастозелена јајета са густим мрким или риђим пегама и мрљама, често груписаним на тупом крају. Инкубација траје четири недеље, а младунци полећу између пете и шесте недеље. После гнежђења јединке в. се удружују у јата. Популација у Србији опада, а почетком ХХI в. процењена је на 2.000--2.500 гнездећих парова. У Србији се још појављују две мање северне врсте: златни в. (Pluvialis apricaria) и сребрни в. (Pluvialis squatarola), који су без ћубе, а у летњем перју су одозго жуте односно сиве боје са црним мрљама, а одоздо бели.

ЛИТЕРАТУРА: С. Пузовић и др., „Птице Србије и Црне Горе -- величине гнездилишних популација и трендови 1990--2002", Ciconia, 2003, 12.

В. Васић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)