ВИВАК

ВИВАК (Vanellus vanellus), барска птица из породице жалара Charadriidae, реда шљука Charadriiformes. Обични в. дугачак је 28–31 цм, са распоном крила 82–87 цм. Дугих је крила са карактеристичним широким заобљеним врховима и високих ногу. На црно-белоокерастој глави има упадљиву, танку и оштру ћубу, тамнa леђа са бронзаним одсјајем и црн „прслук", бело грло и трбух, те рђаст подрепак. Млади су мање упадљиви. В. живи првенствено у низинским равнијим, сасвим отвореним, влажнијим стаништима, али на Власини иде и преко 1.200 м. Распрострањен је у целој Европи осим крајњег севера и Средоземља, а у Србији се налази у Панонској низији, у широким долинама река и местимично око већих планинских тресава. Делимична је селица, која гнездилишта у Србији почиње да напушта већ почетком лета, али не одлази далеко него скита дуж обала бара и река. В. зимује у Средоземљу и враћа се почетком марта, понекад већ у фебруару. Храни се бескичмењацима који живе у земљи. На гнездилишту мужјаци изводе спектакуларне акробатске летове праћене продорним крицима: „ви-ви-и-вит" и „ви-и-вит". Гнежђење почиње средином марта, на земљи, на чистини или у делимичном заклону бусена, на месту које се не плави. У леглу су обично четири крушкаста маслинастозелена јајета са густим мрким или риђим пегама и мрљама, често груписаним на тупом крају. Инкубација траје четири недеље, а младунци полећу између пете и шесте недеље. После гнежђења јединке в. се удружују у јата. Популација у Србији опада, а почетком ХХI в. процењена је на 2.000–2.500 гнездећих парова. У Србији се још појављују две мање северне врсте: златни в. (Pluvialis apricaria) и сребрни в. (Pluvialis squatarola), који су без ћубе, а у летњем перју су одозго жуте односно сиве боје са црним мрљама, а одоздо бели.

ЛИТЕРАТУРА: С. Пузовић и др., „Птице Србије и Црне Горе – величине гнездилишних популација и трендови 1990–2002", Ciconia, 2003, 12.

Воислав Васић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)