ВАЈСКА

ВАЈСКА, село у југозападном делу Бачке, у општини Бач. С општинским центром повезано је локалним путем (10 км), који води до Дунава и граничног прелаза за Хрватску. В. је изграђена на граници алувијалне терасе и алувијалне равни Дунава. Село има морфолошки два различита дела, а оба имају решеткаст распоред улица. У западном, старијем делу, растојања између улица су мања него у новијем, источном делу. Између њих је простран парк, а око њега су све јавне зграде. Први помен села је из 1332, а као мало насеље помињу га и сви познати каснији историјски извори. Она је била у поседу мађарских феудалних породица, које су подстицале усељавање католичког становништва (Мађари, Шокци, Немци). У време међуратне колонизације досељено је 86 добровољачких домаћинстава и етничка структура је измењена. Током друге половине XX в. дошло је до депопулације. Године 1961. било је 4.355 становника, 2002. 3.169, а 2011. 2.834 (39,4% Срба, 15,9% Рома, 12% Хрвата и 10,4% Мађара). Аграрна занимања ангажовала су 54,5% активног становништва.

Слободан Ћурчић

У атару села је откривено више археолошких локалитета. У забрану „Баба Сивача", 1,5 км северозападно од села, нађена је некропола са шест скелетних гробова у згрченом положају, са прилозима у керамици (зделе са трбушастим испупчењима, лонци и лончићи са дршком украшеном отисцима прстију) и два привеска од златног лима, важна за прецизније датовање некрополе. По својим одликама некропола припада епонимној локалној групи Вајска–Хуњадихалом, распрострањеној код нас у западној Бачкој, која је била повезана са бодрогкерестур културом на чијим традицијама се развија, али је стајала и под утицајем културе Салкуца IV. Група хронолошки припада крају раног енеолита. У В. је нађена и остава или гроб са више бронзаних предмета: кратак мач са пуноливеном дршком типа Апа, два рукобрана са спиралним крајевима и две спиралне наруквице, које припадају хоризонту остава Кожидер и датује се у почетак средњег бронзаног доба. Приписивање овог налаза култури гробних хумки средњег бронзаног доба није сигурно.

Растко Васић

Приликом истраживања оштећене некрополе, на терену где су уочени и трагови из античког периода, откривена је раносредњовековна некропола са осам гробова. Реч је о неуобичајеном налазишту из доба ране аварске превласти. Седам гробова имало је конструкцију од опека, грађену на римски начин. Уочено је и да су ти гробови правилно оријентисани по оси запад–исток, на начин какав је био уобичајен у Византији тог доба. У гробовима В., уз то, преовлађују налази византијског порекла, међу њима и примерци са хришћанским симболима. Некропола је првобитно датована у касни VI в., али без етничког опредељивања. На основу новијих истраживања, предмети из гробова В. датују се у прву трећину VII в., тако да би се некропола могла приписати Ромејима које су Авари заробили током својих балканских операција од 615. до 617. године, и потом их раселили у Панонију. То становништво је, и поред мешања са Аварима, Бугарима и другима, очувало своју хришћанску веру и представља језгро из којег се развила популација Сермезијанаца. На локaлитету Хумка, почетком XX в. истраживана је средњовековна некропола, која се према налазима из гробова датује у време од X до XII в.

Иван Бугарски

ЛИТЕРАТУРА: B. Brukner, „Die Nekropole in Vajska", AI, 1970, 11; Н. Тасић, „Вајска–Хуњадихалом група", у: Праисторија југославенских земаља, III, Сар. 1979; O. Brukner, „The Sixth Century Necropolis at Vajska", Sirmium, 1982, 4; Д. Гарашанин, „Појава културе гробних хумки у Бачкој", у: Праисторија југославенских земаља, IV, Сар. 1983; Ж. Богдановић, Општина Бач, Н. Сад 1985; Н. Станојев, Некрополе X-XV века у Војводини, Н. Сад 1989; Н. Тасић, Eneolithic cultures of the west and central Balkans, Bg 1995; A. Harding, Die Schwerter im ehemaligen Jugoslawien, PBF, Stuttgart 1995, 4, 14; С. Ћурчић, Насеља Бачке – географске карактеристике, Н. Сад 2007.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)