ВЕДУТА

ВЕДУТА (ит. veduta: поглед, изглед), панорамска слика, гравира или цртеж града или насељеног предела. Као самостални сликарски жанр први пут се јавља у Холандији у XVII в. да би свој пуни процват доживела век касније у Италији. Ведутисти су најчешће приказивали Рим, Венецију, Дрезден, Беч, Минхен и Варшаву, али и Париз и Лондон. Док је Каналето израђивао како топографске в. уз помоћ камере опскуре тако и идеализоване в. са измишљеним или фантастично размештеним грађевинама, Панини је приказивао искључиво римске античке руине или каприче. По пропасти неког древног архитектонског објекта в. су постајале прворазредни документ при њиховом ископавању и конзерваторско-рестаураторским радовима.

Најстаријом и најупрошћенијом в. Јерусалима са околином код Срба сматра се фреска у манастиру Пиви (1606). С краја XVII или с почетка XVIII в. потиче дрворезна плоча са двоструком в. Свете Горе и тамошњих манастира, данас у Музеју српске православне цркве у Београду. Током XVII, XVIII и почетком XIX в. веома популарни били су хаџијски Јерусалими, иконе великих димензија које ходочасници доносе као успомену на боравак у Светом граду, с намером да и друге побожне хришћане подстакну на хаџилук. Унутар градских зидина приказивани су библијски догађаји, са централном сценом Христовог гроба, али без веће уметничке вредности. Овакве наративне в. Јерусалима израђивале су палестинске радионице и копирали домаћи мајстори. У Поклонику који се данас чува у Јерусалиму, илустрованом рукопису Гаврила Тадића из 1662, налази се више стилизованих минијатура са в. Јерусалима. О трошку јерусалимског архимандрита и чувара Светог гроба Симеона Симоновича, Жефаровић је у Бечу издао илустровани водич по палестинским светињама – Описаније Јерусалима или Проскинитарион (1748). Ова популарна књижица штампана на два језика, за Србе и Грке, имала је тираж од неколико хиљада и 1781. доживела друго издање. Од укупно 70 бакрореза педесетак су биле в. јерусалимских манастира и палестинских светих места, градова и лука. Српску графику XVIII в. обележили су и идеализовани бакрорези са в. манастира чији првенствени циљ није била топографска тачност – мада већина има и веродостојне елементе – него указивање на историјску традицију и стављање у службу верских и политичких потреба. Реч је о тридесетак гравира српских манастира са подручја Карловачке митрополије (1741–1782), као и в. манастира Хиландара, Дечана, Студенице, Пећке патријаршије и Пиве. Њима се алудира на Божји град или Небески Јерусалим као архетипски облик затвореног рајског врта. У оквиру манастирског комплекса са околином приказане су епископске визитације по угледу на Христов улазак у Јерусалим, чиме в. највећих српских светиња добијају алегоријски смисао везан за актуелни историјско-политички тренутак. Као најближе, уз манастире се приказују и схематизоване в. најближих вароши (Арад, Ириг). Истовремено в. старих градова наручују угледни житељи грчко-цинцарског порекла (Мосхопоље, Елбасан, Берат, Кожан, Охрид), Вук Исакович (Моровић), занатски цехови (Нови Сад), српске православне општине (Сењ), док се топографске в. Јерусалима гравирају у хаџијске сврхе. Између друге половине ХVI и краја ХVIII в. претежно немачки мајстори гравирају бројне в. Београда. Упоредо са потискивањем Турака са Балкана занимање за овај део Европе нагло расте, па се ради војно-инжењерских потреба в. Београда отискују заједно са в. Сиска, Осијека, Суботице, Петриње, Бихаћа, Шапца и Сентандреје. Крајем XVIII и почетком XIX в. цртеже, бакрорезе и литографије српских градова и манастира израђују бројни страни и домаћи мајстори. У стиловима различитих уметничких епоха током ХХ в. настају в. градова у којима су неко време боравили или дуже живели најбољи српски сликари (Београд, Крф, Дубровник, Рим, Париз), међу којима су и меланхоличне и фантазмагоричне в. Пеђе Милосављевића.

ЛИТЕРАТУРА: Београд у старим гравирама, Бг 1950; Д. Медаковић, „Прилози историји културе Београда", ЗФФБ, 1968, Х, 1; Д. Давидов, Описаније Јерусалима, Н. Сад 1973; Р. Михаиловић, „Ведуте српске графике XVIII века", В. Матић, „Манастири Карловачке митрополије и њихов изглед на гравирама", Српска графика XVIII века, Бг 1986; С. Ракић, Иконе Босне и Херцеговине (16--19. вијек), Бг 1998; Д. Давидов, Срби и Јерусалим, Бг 2007.

Љиљана Н. Стошић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)