ВРАЊЕ

ВРАЊЕ, град у јужној Србији на северозападној периферији Врањске котлине. Југоисточно од В. су Јужна Морава, железничка пруга и аутопут Ниш--Скопље, а у граду се стичу локални путеви, који га повезују са селима у широј околини. В. је центар општине са 106 насеља у којима је 2011. живело 82.782 становника, као и центар Пчињског округа са седам општина и 227.690 становника. Дуго су на овом подручју постојала само села, а касније и град најнижег ранга (касаба). Бржи развој почео је после ослобођења од Турака 1878, а посебно после II светског рата. Овде је 1921. живео 8.221 становник, 1948. 11.252, 2002. 55.052, а 2011. 55.138 становника (91,7% Срба и 4,9% Рома). Највећи број активног становништва радио је у индустрији (43,5%), трговини и услужном занатству (10,6%), здравству (8,3%), државној управи (6,5%), образовању (6%) итд. Насеље је изграђено на ободу котлине од 420 до 500 м н.в. Овалног је облика и са мрежастим распоредом улица. Очувано је много трагова старе морфологије насеља и већи број културно-историјских споменика. У граду су велике фабрике намештаја, конфекције, обуће, апарата за домаћинство, металне, дуванске и хемијске индустрије. Ту су сва надлештва општине и округа, шест православних цркава и седиште Врањске епархије, Учитељски факултет, Висока школа струковних студија, пет средњих и шест основних школа, Музичка школа „Стеван Мокрањац" и шест предшколских установа, три музеја, професионално позориште, историјски архив и Библиотека „Бора Станковић", Књижевна заједница „Борисав Станковић", Школа анимираног филма и хотел. Важне су трговачке, саобраћајне и здравствене функције града.

С. Ђ. Стаменковић

Историја. Богати археолошки налази у В. и околини сведоче о постојању насеља у античко време. Сматра се да могуће потврде у писаним изворима пружају Птолемејева карта (II в.), на којој је убележено насеље Вelanis, између Липљана и Ниша, и византијски историчар Прокопије (VI в.) с податком о тврђави Βερινιανά. Словенско име насеља, међутим, изведено је од придева вран (мрк, црн), па се стога не може говорити о континуитету античког имена, а тиме ни урбаног живота на месту данашњег града. У српским изворима XII--XV в. овим именом обележава се област (жупа) у горњем току Јужне Мораве, затим село, Доње В., које постоји и данас, Горње В., на месту данашњег града, и утврђење (данас Марково Кале) удаљено 4 км североисточно од града. Топоним се јавља у три варијанте -- Врање, Врања и Врањии. Први сигуран помен В. у историјским изворима (Βρανέα) налази се у делу Ане Комнине. Рашки жупан Вукан је 1093. у борбама с Византијом допро до В. и опљачкао га. Стефан Немања припојио је својој држави област В. 80-их година XII в., али изгледа није успео у целости да је задржи јер се у грачаничкој повељи (1321) В. убраја у грчке области којима је овладао краљ Милутин. Почетком ХIV в. као краљеви представници у В. помињу се казнац Мирослав и тепчија Кузма. Локални властелин кнез Балдовин подигао је у Горњем В., за владавине Стефана Дечанског, цркву Св. Николе, на чијим је остацима саграђена нова крајем XIX в. Жупан Маљушат, вероватно његов син, поклонио је цркву манастиру Хиландару (1343--1345). Осим Хиландара у жупи В. имао је поседе и манастир Св. Арханђела код Призрена, а област на реци Пчињи где се подвизавао Св. Прохор Пчињски била је позната као пустиња врањанска. Жупа В. била је изгледа организована као крајиште, а од времена краља Душана владарев намесник у њој био је кефалија врањански. У доба распада Српског царства В. је загосподарио севастократор Влатко, али његове наследнике потиснули су Драгаши. Ћесар Угљеша, син севастократора Влатка, успео је до почетка XV в. да овлада земљом својом отачаском, жупама В., Иногоште и Прешево, с којима је 1402. дошао под власт деспота Стефана Лазаревића. Султан Муса је у борбама за османски престо допро до В. и опљачкао га 1412. Област В. дошла је трајно под османску власт 1425--1427, али су и након тога пословни људи de Vragne долазили у Ново Брдо. Турци су одмах по освајању сместили посаду у тврђаву (тур. kale-i Ivranya), а њен диздар први пут се помиње 1455.

Ђ. Бубало

У научној литератури и списима српских архива нема много података из дугог периода турске владавине овим градом. Под вођством султана Мусе, турска војска је први пут опустошила В. и околину 1412, а дефинитивно, османска управа уведена 1455. В. постаје седиште кадилука и нахије. У време избијања Думеновог устанка, 1572, овде је и даље седиште кадилука. Године 1838. у В. је живело 6.000--8.000 становника, а 1868. Ј. Г. Хан бележи да је било 8.000 житеља.

В. са околином је у XVI в. било део Ћустендилског санџака и један од највећих кадилука у њему. Као „касаба Врање" било је једино градско насеље у кадилуку и имало је значајну улогу у економском, војном и административном погледу. Становништво града чиниле су 35 хришћанских и 43 муслиманске породице; године 1570. број муслиманских породица је удвостручен. Насеље је убрзано попримало балканско-оријенталне карактеристике и та фаза развоја трајаће све до краја XIX в. В. постаје значајан трговачки центар, трговци носиоци напретка, а од XVII в. знатно су се развила и занатска занимања. Чувени су били ужарски и мутавџијски производи.

Убрзано насељавање муслиманског становништва условило је социјалну и територијалну диференцијацију, а насеобине су биле груписане у више махала. Има података да су још током XVI в. у В. били: једна основна школа, више дућана, једна механа и хамам, а касније и више џамија, два камена моста, конаци, веће куће за становање и јавне чесме. Случајеви хајдучије, као отпор раје Царевини, а понекад и облици пљачке и разбојништава, били су чести.

Р. Стојиљковић

Под турском влашћу В. је остало до 31. I 1878, када су га у српско-турском рату (1877--1878) ослободиле јединице српске војске под командом ђенерала Јована Белимарковића. Према Санстефанском мировном уговору припало је Бугарској, али је ова одлука промењена на Берлинском конгресу (1878), те је постало део српске државе. Из града се тада иселило око 2.500 Турака, који су се бавили углавном производњом ужади по којој је В. било познато широм турског царства. Прекинута је и стара караванска трговина. На потоњи развој утицали су близина границе и важност моравско-вардарске долине. Желећи да ојача националну политику и културни напредак, Министарство просвете је већ 1879. издало указ о отварању ниже гимназије, али је због непостојања одговарајуће зграде гимназија почела да ради 1881. За време Првог балканског рата (1912) ту су боравили начелник штаба Врховне команде генерал Радомир Путник, председник владе Никола Пашић и више министара, а повремено и краљ Петар I. После слома српске војске у I светском рату, В. је од 16--17. X 1915. до краја септембра 1918. било под бугарском окупацијом, изложено терору и денационализацији. Убијено је 335 цивила и погинуло 514 војника. У југословенској држави се мало брже развијало. Уредбом о административној подели из 1922. постало је седиште једне од 33 области, а новом административном поделом из 1929. део Вардарске бановине. У II светском рату Немци су ушли у град већ 9. IV 1941, предавши га потом бугарским окупационим снагама, које су га припојиле Бугарској. Извршивши анексију, окупатори су град и околину поново подвргнули насилној бугаризацији. Противећи се довођењу професора из Бугарске и коришћењу бугарског језика, гимназијски ђаци су бојкотовали упис и наставу. Зграда гимназије је због тога претворена у касарну и додатну зграду затвора. За четири године стрељано је око 700, а интернирано око 4.000 становника. Отпор окупацији пружан је све време. Врањски партизански одред формиран је у августу 1941. Из В. и околине се у партизанским јединицама налазило око 12.000 бораца, од којих је 956 погинуло. Град је ослобођен у септембру 1944. Законом о административној подели Србије од 1. IX 1945. постао је седиште врањског округа. У данашњој српској држави је седиште Пчињског округа, који осим В. обухвата градове Владичин Хан, Сурдулицу, Босилеград, Трговиште, Бујановац и Прешево. Истовремено, важан је културни центар.

М. Радојевић

У епици В. се јавља с атрибутом „на Морави". Први пут се помиње 1093, када га је Вукан, велики жупан краља Бодина, заузео у борби против Византинаца. На брду изнад града стоји Марково Кале, остаци средњовековног утврђеног града, који је по предању подигао Краљевић Марко. У песмама (Вук IV, 32; Пјеванија, 63) помиње се у контексту боја на Делиграду 1806.

М. Детелић

Културно наслеђе. О најстаријој историји цркве Св. Николе из XIV в. говори садржински необичан састав настао у ХIV или у првој половини XV в. као компилација више докумената. Он сведочи да је цркву подигао кнез Балдовин на својој баштини у време краља Стефана Дечанског, између 1322. и 1331, и да ју је краљ Душан, по молби жупана Маљушата, између 1343. и 1345. поклонио манастиру Хиландару. Црква се помиње и у општој хиландарској хрисовуљи цара Душана из 1348. Није познато шта се са њом дешавало током следећих деценија. Повеља чија је аутентичност још увек под сумњом, издата могуће 1423, говори да је цркву ћесар Угљеша приложио Хиландару. На месту средњовековног храма 1894. подигнут је нови. О изгледу старе цркве сведоче путописци с краја XIX в., који су је затекли у прилично урушеном стању. Они су видели мању једнобродну грађевину са припратом, која је вероватно била дозидана. Приликом подизања нове цркве у близини олтара старог здања пронађене су три надгробне плоче -- кнеза Балдовина, жене која се можда звала Ана и Балдовиновог унука Николе, у којем се обично препознаје великаш Никола Балдовин Багаш, који је 80-их година ХIV в. управљао Воденом. Данашња црква има куполу, а око храма је формиран манастирски комплекс с пиргом, по пројекту нишког Завода за заштиту споменика културе (2003--2004). Том приликом уништене су једине зидне слике које је урадио Теофил Исаиловић Буџароски, али је поштеђен његов иконостас (1902--1904).

Т. Стародубцев

На подручју града В. и Врањске епархије налази се велик број православних храмова. Најзначајније духовно средиште за В. и околину био је манастир Св. Прохора Пчињског, у чијем су одржавању значајну улогу имали врањски грађани. Интензивни процес подизања и украшавања православних храмова одвијао се после танзиматских реформи у Oсманској империји, средином XIX в., као и по ослобођењу и прикључењу В. Кнежевини Србији, после 1878. У В. се, у време османске власти, налазиo метох манастира Дечана и седиште Врањске епархије, која је поново обновљена 1975.

Један од најстаријих врањских православних храмова је Црква Успења Пресвете Богородице у Собини, подигнута 1820. Овај храм се одликује архитектуром и организацијом унутрашњег простора. Посебно се истиче женска припрата која је зидом одвојена од наоса. Иконостас је сликао зограф Антоније Јовановић из манастира Богoродице Пречисте кoд Кичева 1822, и ово је његов најистакнутији сликарски рад. Зидне слике су настале током 1869, када их је насликао зограф Зафир.

Најзначајнији храм у В. је Саборна црква Св. Тројицe. Њено подизање започето је око 1837, али су грађевину срушили побуњени Арнаути 1843. Садашњи храм Св. Тројице започет је 1858, а завршен 1859. Цркву је подигла тајфа (група) најугледнијег балканског градитеља XIX в. Андрејe Дамјановa, a на изградњи је био ангажован и мајстор Коста Дамјанов. Црква Св. Тројице је устројена као монументална подужна тробродна базилика. Иако храм нема куполу, сакралнa топографија цркве обликованa је изградњом слепих калота у средишњем броду наоса. На спрату је формирана галерија првобитно намењена женама. Иконостас Саборнe цркве је, у највећој мери, сликао водећи балкански зограф Димитар Крстевич -- Дичо зограф 1859/60. Он је извео обиман програм престоних и празничних иконa. Његов стил карактерише високо технолошко и иконографско знање. Велики крст на врху иконостаса урадио је Никола Михајлов 1861, док је иконе на соклу извела зографска група окупљена око Вена зографа 1863/64. Иконостас представља једно од најкомплекснијих и најобимнијих решења олтарске преграде на подручју Србије. Најстарије зидно сликарство Саборне цркве у В. насликао је 1859. Емануел Исаковић из Велеса, уз помоћ Петра Николова. Они су осликали горње зоне средишњег брода. Током 1909--1910. осликане су и доње зоне наоса Саборне цркве, као и површине око западног улаза у храм. У овом делу сликаног програма наоса доминирају представе српских светитељa. Саборна црква Св. Тројице има и богату ризницу, у којој се чува већи број икона и старијих богослужбених предмета.

Црква Св. Николе у В. подигнута је на месту средњовековне цркве крајем XIX в. Првобитно је била изграђена као једнобродни храм без куполе која је дограђена почетком XXI в. Украшавање цркве извео је сликар Теофил Исаиловић Буџароски који је насликао иконостас и извео зиднo сликарствo (1902--1904). Уз Цркву Св. Николе формиран је манастир.

Црква Св. Петке на Шапраначком гробљу подигнута је на месту старијег храма 1925--1927. Овај храм је изграђен по пројекту архитекте Василија Андросова у српско-византијском стилу. Иконостас је насликао Ђорђе Зографски 1925--1928. У врањске храмове спадају и цркве Св. Марка и Св. Петке. Храм Св. Марка налази се у Доњем Врању. То је једнобродна црквена грађевина, у којој се налазе зографске престоне иконе, настале крајем XVIII или почетком XIX в. Црква Св. Петке подигнута је на месту „крстасте џамије".

Најмлађи врањски храм је Црква Св. мученика Јустина Философа и Св. Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског, која је освештана 2010. Овај храм се налази у оквиру Свеправославног центра „Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски".

Н. Макуљевић

Од 1425/27. до 1878. В. се налазило у оквирима Османског царства, о чему сведоче и значајни споменици културе који су граду дали изражен османски идентитет балканске вароши. Једно од најстаријих сачуваних здања јесте стари хамам, изграђен највероватније око 1690. Припада групи једноделних варошких турских парних купатила, у каквима су се мушкарци и жене купали наизменично. Сазидан је од тесаног камена и опеке и подељен на три дела. Између велике свлачионице и узане просторије са резервоарима за воду, тзв. хазиса, налази се халват -- простор за купање крстообразне форме. Читаво здање засведено је с пет купола са стакленим окулусима ради природног осветљења. Стари камени мост над Врањском реком изграђен је 1844. и има један отвор или лук, зидан од лепо обрађеног камена, као коловоз у виду турске калдрме. На основу записа на њему прозван је Белим, али и Мостом љубави јер се његова градња, по легенди, доводи у везу с несрећном љубављу између Туркиње Ајше и српског пастира Стојана. За сличну легенду везује се и настанак старе чесме познате као Ђеренка. Била је изграђена од камена у непосредној близини старог моста, али се више не користи.

Пашини конаци у самом центру састоје се од две спратне зграде које је око 1765. подигао Раиф-бег Џинић. Један конак, који се налазио до улице, служио је као селамлук за становање паше и његове пратње, док је други, који се налазио иза њега, имао намену харемлука, за становање пашиних жена. Оба конака имају бондручну конструкцију, са окреченом испуном од опеке облепљене блатом. Све собе имају богато декорисане таванице у дрвету, међу којима се особито истиче једна у згради харемлука. Харемлук на спрату има и диванхану, а испод ње отворени трем на ступцима. Услед честог мењања намене, зграда селамлука је честим обнављањем изгубила свој првобитни изглед. Од 1881. до 1932. у Пашиним конацима налазила се гимназија, а потом и општина. У селамлуку је 1962. био смештен новоосновани Историјски архив, који је наредне године премештен у харемлук, а 1977. у нови Дом културног центра. Од 1964. ту се налази Народни музеј, основан као установа културе 1960.

Леп пример грађанске архитектуре друге половине XIX в. представља кућа (Јање) Влајинца, подинута 1848. Саграђена је без подрума, с приземљем и спратом, коришћењем масивног камена за приземни део и бондручног конструктивног система са испуном од набоја и ћерпича за спратни део. У већини њених просторија првобитно су се налазили долапи.

Посебну просторну културно-историјску целину у В. представља Баба Златина улица у некадашњој Доњој мали, српском делу старе чаршије. Обликована у време процвата града, од друге половине XIX в., улица је добила назив по баби Боре Станковића, где је и његова родна кућа. Као једна од најстаријих у улици, подигнута је 1855. са отвореним тремом и доксатом испод којег је улаз у подрум. С бондручном конструкцијом од чатме и кровом од ћерамиде, она представља варијацију развијеног типа моравске куће. Од 1967. у њој је смештен Музеј Боре Станковића као огранак врањског Народног музеја.

Након ослобођења града и његовог припајања Србији 1878. почиње формирање модерније структуре града. В. 1883. добија урбанистички план савременог градског језгра у оквиру којег се граде важни јавни објекти. Један од већих било је спратно здање хотела „Врање", подигнуто 1892. Током 1907. гради се зграда Окружног суда према пројекту Светозара Јовановића Старијег. Наредне године подигнуто је и Окружно начелство као израз тада актуелног академистичког стила. Пера Поповић пројектовао је зграду начелства као угаоно спратно здање, служећи се у обради фасадних површина али и ентеријера декорацијом у духу српско-византијског стила.

Уочи Мајског преврата 1903, поводом двадесетпетогодишњице ослобођења града, на тргу је подигнут Споменик ослободиоцима В., у народу познат као Чика Митке, дело Симеона Роксандића. Посвећен војницима изгинулим у бојевима код Два брата и В. 12. и 13. I 1878, на њему је приказан српски војник с барјаком и пушком поред топа. И у I и у II светском рату споменик су рушили бугарски окупатори. В. је посебно познато по лепоти народних песама и фолклора уопште. У В. се сваке године одржавају „Борина недеља" и „Борини позоришни дани" у организацији Књижевне заједнице и Позоришта „Бора Станковић".

И. Женарју

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Ново брдо и Врањско поморавље у историји српској ХIV и XV века", ГНЧ, 1879, 3; Ј. Хаџи-Васиљевић, „Ка историји града Врања и његове околине", ГНЧ, 1896, 16; И. Здравковић, „Споменици културе у Врању", Музеји, 1952, 7; Избор грађе за проучавање споменика исламске архитектуре у Југославији, Бг 1964; С. Ризај, „Хајдучија на подручју Врања и Новог Брда 1572. године", ВГл, 1967, 3; Г. Томовић, Морфологија ћириличких натписа на Балкану, Бг 1974; А. Стојановски, Врањски кадилук у XVI веку, Вр 1985; Б. Петрановић, Историја Југославије 1918--1988, I--III, Бг 1988; М. Стојиљковић, Бугарска окупаторска политика у Србији 1941--1944, Бг 1989; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939--1945, Бг 1993; И. Ђорђевић, „О средњовековној цркви Светог Николе у Врању", ВГл, 1993/94, 26--27; Г. Томовић, „Врање и околина у средњем веку", у: Девет векова Врања, Вр 1994; И. М. Ђорђевић, Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића, Бг 1994; С. Ђ. Стаменковић, Врање, Бг 1995; А. Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина XIX -- средина XX века), Бг 1997; Д. Синдик, „Повеља ћесара Угљеше", ЗРВИ, 1999/2000, 38; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001; М. Тимотијевић, Н. Макуљевић (прир.), Иконопис Врањске епархије, Бг--Вр 2005; С. Марјановић Душанић, „Повеља краља Стефана Душана о поклањању цркве Светог Николе у Врању манастиру Хиландару", ССА, 2005, 4; „О неким неразјашњеним питањима из повеље Стефана Душана за цркву Светог Николе у Врању", ССА, 2005, 4; Н. Макуљевић, Уметност и национална идеја у XIX веку: систем европске и српске визуелне културе у служби нације, Бг 2006; Г. Митровић (ур.), Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног и великог значаја, Бг 2007; Н. Макуљевић (прир.), Саборна црква Свете Тројице у Врању, Вр 2008; Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, Бг 2010; И. Женарју, „Црква Свете Параскеве на Шапраначком гробљу у Врању", ЛЗ, 2012, 52.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)