ВИШЕ ПЕДАГОШКЕ ШКОЛЕ

ВИШЕ ПЕДАГОШКЕ ШКОЛЕ, више школе за образовање наставника виших разреда основне школе. В. п. ш. у Београду припремала је, осим тога, и наставнике за рад са децом са сметњама у развоју, а пре II светског рата и наставнике грађанских и учитељских школа и школске надзорнике. Оснивање в. п. ш. регулисано је Уредбом која је донета 1920. Прва в. п. ш. у Србији основана је у Београду и почела је с радом 1924. Имала је два течаја: нижи -- за припремање наставника грађанских школа, који је трајао две године, и виши -- за припремање наставника учитељских школа и школских надзорника, који је био најпре једногодишњи, потом (од 1926/27) двогодишњи, а уписивали су га кандидати који су завршили нижи течај. Тако је припремање наставника грађанских школа трајало две године, док је школовање наставника учитељских школа и школских надзорника најпре било трогодишње, а потом четворогодишње. Касније усвојеним законским решењима допуштено је да се и кандидати који заврше двогодишње студије (нижи течај) могу запошљавати и као школски надзорници, али само као срески, док су кандидати са вишим течајем могли бити и срески и обласни школски надзорници. Пријем кандидата обављао се путем конкурса, на који су се могли јавити учитељи и учитељице који су положили учитељски испит са одличним или врло добрим успехом и који су најмање три године радили у основним или грађанским школама, уколико је њихов рад оцењен одличном оценом (уз услов да нису старији од 38 година). И упис у виши течај вршен је конкурсом, на који су се могли јавити кандидати који су завршили нижи течај. Уредбом је прописано да примљени кандидати не плаћају ни уписнину ни школарину и за све време школовања задржавају право на плату и друге принадлежности које су имали као учитељи. Касније је ово преиначено тако да се одобравало једногодишње одсуство с правом на половину дотадашњих учитељских принадлежности. Уредбом о оснивању утврђује се да предавања на в. п. ш. морају имати карактер факултетских предавања. Школа је имала и своје вежбаонице за практичан школски рад. Кандидати су на крају школске године полагали годишњи, а на крају школовања дипломски испит, пред комисијом коју је предлагало наставничко веће, а потврђивао министар просвете.

Наставни план и програм школе прописивао је министар просвете, уз мишљење Главног просветног савета. Према првом наставном плану настава је организована у пет одсека нижег течаја и пет одсека вишег течаја. Нижи течај имао је следеће одсеке: историјско-филолошки (национална група предмета, без страних језика), филолошки (одсек страних језика, са националном групом предмета), географско-природњачки, математичко-физички и цртачко-уметнички одсек. Сви одсеци нижег течаја имали су и педагошко-филозофску групу предмета, коју су чиниле следеће дисциплине: педагогија, историја педагогије, општа дидактика, посебна дидактика (тј. методика наставе одговарајућег предмета), психологија, експериментална психологија, логика и етика. Одсеци вишег течаја били су: педагошко-филозофски, историјско-филолошки (национална група предмета без страних језика), филолошки (одсек страних језика са националном групом предмета), географско-природњачки одсек и математичко-физички одсек. У педагошко-филозофском одсеку вишег течаја изучавани су следећи предмети: педагогија, историја педагогије, историја васпитања у Краљевини Југославији, историја и организација учитељских школа, психологија, експериментална психологија, патолошка психологија, историја филозофије, теорија сазнања са логиком, етика са социологијом, естетика, историја уметности, школски рад и један стручни предмет из нижег течаја. У осталим одсецима вишег течаја изучавани су предмети струке, а обавезан предмет у свим одсецима је и посебна дидактика (тј. методика наставе одређеног предмета) са практичним радом. Имајући у виду да су кандидати који су уписивали ове одсеке вишег течаја изучавали већи број педагошких дисциплина у нижем течају, може се констатовати да је у овој школи велика важност придавана педагошком образовању наставника. У школској 1928/29. дошло је до измене наставног плана, тако да се настава организује у три одсека (и у нижем и у вишем течају). Одсеци су: национална група предмета (са факултативним једним страним језиком или географијом), географско-природњачки и математичко-физички одсек. У сваком одсеку, поред предмета струке, изучавала се и педагошко-филозофска група предмета, с тим што је обим изучавања ових дисплина у нижем течају (I и II година) био већи -- обухвата седам предмета (педагогију, историју педагогије са општом дидактиком, посебну дидактику, психологију, експерименталну психологију, логику и етику), а у вишем течају четири -- нову педагогију, експерименталну психологију, историју филозофије и школски рад. И у овој новој организацији наставе, педагошке дисциплине имале су веома повољан статус. Због смањења броја одсека (са пет на три) указала се потреба за изменом дотадашњих испитних група на дипломском испиту вишег течаја, па су 1930. образована четири одсека: педагошко-филолошки, филолошко-педагошки, природњачко-педагошки и математичко-педагошки. Укинут је потом виши течај (III и IV година) и в. п. ш. је постала двогодишња. Касније је уведен нови одсек -- за припремање наставника за рад са децом са сметњама у развоју (дефектолошки одсек).

У другој половини XX в. оснивају се в. п. ш. и у другим местима -- у Новом Саду, Зрењанину, Нишу, Крагујевцу, Приштини, Призрену, Ђаковици, Гњилану. В. п. ш. у Београду отвара (после 1960) своја одељења у Шапцу, Пожаревцу и Ужицу, која су касније прерасла у самосталне в. п. ш. После II светског рата, тј. након увођења седмогодишње, а потом и осмогодишње основне школе, в. п. ш. образују наставнике предметне наставе за више разреде основне школе (од петог до осмог разреда). Имају више одсека, односно студијских група (најчешће једнопредметних и двопредметних), које су формиране према предметима за које су припремале наставнике. Трају две године. Из дефектолошког одсека В. п. ш. у Београду, на којем су припремани наставници за рад са децом са сметњама у развоју, 1963. настаје Виша школа за специјалне педагоге, која 1967. постаје Виша дефектолошка школа, а 1974. основан је и Дефектолошки факултет (почео са радом 1975), који касније мења назив у Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију. Оснивањем педагошких академија (после 1972) требало је да престане рад в. п. ш. Није се, међутим, остварила идеја да новоосноване педагошке академије, поред образовања учитеља и васпитача, преузму и припремање наставника предметне наставе за више разреде основне школе, па су ту улогу, после укидања в. п. ш., преузели факултети који су већ припремали наставнике гимназија и других средњих школа -- филозофски, филолошки, природно-математички, пре свега, као и факултети за физичку културу (за предмет физичко васпитање) и уметничке академије, односно факултети из области ликовне уметности и музичке уметности (за предмете ликовно васпитање и музичко васпитање). Неке в. п. ш. наставиле су рад и после оснивања педагошких академија, а најдуже се задржала В. п. ш. у Београду, најстарија школа ове врсте у Србији, која је имала наставу на појединим одсецима (за предмете природних наука) до 1987, као и в. п. ш. у Приштини, Призрену, Ђаковици и Гњилану, које су укинуте Законом о оснивању учитељских факултета (1993).

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Цветковић (прир.), Виша педагошка школа у Београду: Живот и рад школе од њена оснивања до краја школске 1929/30. године, Бг 1930.

Љ. Коцић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)