ВЛАТКОВИЋИ

ВЛАТКОВИЋИ, властеоска, великашка породица у Западном Хуму. Језгро поседа им је било у жупи Вруљи (долина Требижата) са градовима Вргорац, Вратар и Љубушки. Оснивач ове породице је Богавац, а за њим следи Радивој. Они нису играли значајнију политичку улогу. Радивој је умро пре 1390, а његови синови су активни на почетку XV в. -- 1415. били су уз краља Остоју. У рату Сандаља Хранића и краља Твртка II Радивојевићи су били уз краља, са жељом да се ослободе власти Косача, али су потпали под власт Ђурђа Војсалића. Он је 1434. синовима Ђурђа Радивојевића, војводи Павлу, кнезу Николи и кнезу Влатку, вратио баштине. Том приликом се наводе њихови поседи: Вратар, Нови и Крушевац, села у Горској жупи, Живогошће у Макарској, село Макар и њихов део дријевске царине. Под њихову власт су враћени и Качићи. Током 1435. и 1436. браћа су се борила на страни Угарске против Стефана Вукчића Косаче. Крајем 1436. Влатко Ђурђевић је тражио од Дубровчана да га измире са Косачом, али су га они одбили. Први се са њим измирио Никола Радивојевић, стриц Ђурђевића, и добио свој део дријевске царине. Породица се опет сукобила са Стефаном Вукчићем, својим сизереном, почетком 1444. Заједно са краљем Стефаном Томашем они су Косачу потиснули из Западног Хума и узели Дријева. Стефану Вукчићу су помогли Турци па је до краја године опет покорио Радивојевиће -- Ђурђевиће.

У време рата Дубровника и херцега Стефана Вукчића (1451--1453) на сцену ступа нова генерација ове породице. То су синови Влатка Ђурђевића: Иваниш, Жарко, Тадија и Андрија. Старешина породице је војвода Иваниш Влатковић, који је 25. III 1452. напустио херцега заједно са Владиславом и склопио савез са Дубровчанима, који су њему и браћи дали своје грађанство и поклонили палату у граду. У време преговора о миру 1453. Дубровчани су наговарали Жарка да утиче на брата Иваниша да се не измири са херцегом. Мир је ипак склопљен, а В. су се вратили под власт Косаче. Већ 1455. избија нови сукоб В. и херцега, почетком 1456. Иваниш Влатковић је морао да се склони на Стон, а затим и у Дубровник. Исте године херцег је трајно протерао В. из Западног Хума. Они ће од краља Томаша добити нове поседе, вероватно у Ливну. Од Дубровника су од 1458. почели да добијају „провижиун" од 600 перпера, по уговору из 1452. До смрти војводе Иваниша Влатковића Дубровчани су редовно исплаћивали „провижиун", a после тога нису више били тако редовни у исплати његовој браћи.

После смрти херцега Стефана В. су од 1466. до 1468. господарили Крајином уз угарску подршку и тако се вратили у Западни Хум. До 1470. продрли су у долину Неретве, а Жарко је исте године узео Вргорац херцегу Влатку Косачи. У ово време они су били главни носиоци борбе против Турака у долини Неретве. Турци су 1471. заузели Почитељ и озбиљно угрозили позиције В. И наредне године су у рату са њима, а Иваниш држи заробљене неке Турке. Пре 1472. породица се поделила тако да су Иваниш и Жарко имали своје поседе којима су независно управљали. Исте године Тадија Влатковић се налази у Попову на територији коју контролише херцег Влатко, што значи да се одвојио од браће и да је са њима у сукобу јер су они у сукобу са херцегом. Најмлађи Влатковић, Андрија, је у ово време већ у манастиру као фра Августин. Турци су до лета 1473. протерали Иваниша и Жарка са доње Неретве и западно од ње формирали вилајет Приморје. В. су се склонили на поседе око Цетине, где су се борили за рачун краља Матије Корвина против Турака, али и Венеције. У међувремену придружио им се и брат Тадија, тако да 1480. заједно угрожавају млетачке поседе у Далмацији. Војвода Иваниш Влатковић је умро 1482/83, а фра Августин је 1485. изашао из манастира и отишао Турцима примивши ислам. Од њих је добио на управу део породичних земаља -- Августинова Хумска земља. Њега су ухватили Мађари из тврђаве Кош 1488. и погубили га. Жарко и Тадија су остали без значајнијих поседа. Тадија се последњи пут помиње 1493, а Жарко је умро у јулу 1498.

В. су били изразито католичка породица. У Западном Хуму они су пружали одлучну подршку фрањевцима и њиховом деловању. Својим главним местом сматрали су град Вратар, који је са запада затварао улаз у жупу Луку. Иваниш Влатковић се 1466. помиње као comes perpetuus de Wrathar. Други по важности био им је Вргорац у Горској жупи. В. су имали удела у дријевској царини јер им је припадала четвртина њених прихода, који су им Косаче одузимале при свакој побуни. Свe време В. су тежили да постану обласни господари, али им то моћне Косаче нису допустиле.

ИЗВОРИ: С. Новаковић, Законски споменици, Бг 1912; Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I/2, Бг 1934.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Ковачевић, „Знамените српске властеоске породице средњег века", ГНЧ, 1888, 10; М. Динић, Дубровачки трибути, Бг 1935; Б. Рупчић, „Убикација Вруље", Рад ЈАЗУ, 1961; В. Трпковић, „Вилајет Приморје", ГДИБиХ, 1964 (1963), 14; С. Ћирковић, Херцег Стефан Вукчић Косача, Бг 1964; М. Динић, Српске земље у средњем веку, Бг 1978; В. Атанасовски, Пад Херцеговине, Бг 1979; Ђ. Тошић, Трг Дријева у средњем вијеку, Сар. 1987; С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Бг 1996.

С. Мишић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)