Прескочи до главног садржаја

ВРАТКОВИЋ РАЦ, Павле

ВРАТКОВИЋ РАЦ, Павле, погранични војни заповедник у хабзбуршкој Угарској (?, прва половина XVI в. -- ?, пре 12. II 1588). Као официр служио је 1569. у граду Ујвару (Нове Замки, Словачка) под заповедништвом Ђорђа Гиција, а после његове смрти постао је капетан Ујвара у јулу 1574. Октобра исте године одбио је напад Турака на Ујвар, а заробљенике и трећину ратног плена, у вредности од 400 талира, послао је цару Максимилијану. Заузимао се код царских власти за Србе, нарочито оне који су служили под његовом командом, а трудио се и око ослобађања из турског ропства заробљених српских ратника. Старао се о повећању градске посаде и даљем утврђивању Ујвара. Године 1575. није успео да са 200 војника притекне у помоћ Симону Форгачу, команданту аустријских снага у угарском Горњем Подунављу, угроженом од Османлија. Поново је одбио напад Турака на Ујвар 1579, након чега је освојио османско погранично упориште Паркањ на Дунаву (Штурово, Словачка), где је задобио богат плен. На свој захтев 1580. је, због старости, разрешен дужности. Оженио се после 1560. Маргаритом (Маријом), кћерком деспота Павла Бакића. Имао је три сина: Вука, извесно из претходног брака (већ 1575. био у војној служби), Петра и Павла. Племство је добио пре 1582, када се наводи као „egregius". Марија му је у мираз донела властелинство Раро (Ђерска жупанија), које је до 1586. било у залогу код синова Петра Палфија. Са Ђурђем Бакићем држао је посед Водакен (1579), а са Имреом Форгачем варош Марош (1582). У Њитранској жупанији (Словачка) имао је град Радошоц и поседе Дојић, Лапасе, Веска, Кобилан и Чојницу. После повлачења из војне службе молио је 1583. цара Рудолфа да му због војних заслуга поклони нека имања, али исход ове молбе није познат.

ЛИТЕРАТУРА: А. Ивић, Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања Потиско--поморишке границе (1703), Н. Сад 1929; Д. Поповић, „Војводина у турско доба", у: Војводина I, Н. Сад 1939; Н. Лемајић, Српска елита на прелому епоха, Ср. Митровица -- Ист. Сар. 2006.

А. Крстић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)