ВАШАРИ

ВАШАРИ (панађури), веома популаран облик народног окупљања, друштвена и привредна манифестација. У Србији се од средњег века наовамо в. називао трг или панађур. Организовани су у време појединих великих црквених празника, махом у летње и јесење време (Благовести, Св. Ђорђе, Велика и Мала Госпојина, Св. Илија, Св. Петка, Митровдан, Св. Михаило и Гаврило, Св. Никола), код појединих манастира, знаменитих цркава или познатих култних и лековитих вода. Вашарске таксе код богомоља су припадале манастирима и црквама. На в. се комуникација највише развијала између купаца и препродаваца. Свако је могао трговати и нико га у томе није смео ометати. Трговци су продавали различиту робу, крчмари крчмили вино и ракију, месари су пекли јагањце, овце, козе и свиње и продавали месо. На в. су се састајали кумови, пријатељи и познаници и договарали о разним стварима. Основна сврха в. је била куповина неопходних ствари за домаћинство и прилика да се људи сретну, упознају и да буду виђени. За ту прилику се облачило свечано одело јер је учешће на в. био веома важан друштвени догађај. У новије време в. постаје забавно-трговачка манифестација.

Петар Влаховић

Реч вашар је мађарског порекла (vásár), означава пазар, сајам, у смислу делатности, као и у смислу простора на којем се та делатност обавља. В. на мађарском језику значи и посао, у смислу погодбе. У српском језику се најраније одомаћио термин панађур, док се речи словенског порекла (попут сајам, сабор) или оријентализми (базар, пазар), јављају касније. Панађур је реч грчког порекла (panhvguriõ), означава како хришћански празник тако и световни део прославе, односно место где се она одржава. До времена када се преко Византије проширио у српску средину, панађур је већ увелико христијанизован. Највише података о њему у средњовековној Србији долази из даровница српских владара или оснивачких повеља манастира. В. организатору доноси велике приходе од царине на робу којом се тргује и од глоба које се изричу. Привилегија организатора је и у томе да продаје своје односно црквене производе – вино, хлеб, месо – које други смеју да продају тек уз благослов игумана, а под претњом казне и заплене робе. На појединим в. део прихода припада владару, а у неким приликама право на убирање прихода могу да имају и световна лица. Како је в. под заштитом владара, један од главних задатака световних власти јесте обезбеђивање реда и мира. Гарантује се слобода кретања свима који пристижу на в. и прописују се строге казне за изазиваче нереда.

Под владавином Турака в. не губе на значају, али трпе извесне промене. Османлије су ову институцију преузели и прилагодили потребама своје унутрашње економске политике. В. се и даље организују на дан посвећен одређеном свецу у оквиру цркве или манастира, одређени део прихода убира црква, али будући да в. временом постају кључни елемент у унутрашњој трговини, представљају важан чинилац у функционисању османске државе, па црква као институција губи контролу над њиховим одржавањем. В. долази под надзор државе која и убира основне приходе. Законом објављеним 1498, који регулише плаћање тржишних и других такси на производњу и промет робе у граду и на пијацама, одређено је да се пијачна баждарина, која иначе износи 2,5% од вредности робе, у време в. плаћа двоструко више. У то доба в. су важна средишта за обављање локалне трговине. У областима где нема градских насеља и редовних тргова, в. је неопходан јер сељаку омогућава да за готов новац размени своје производе и исплати новчане дажбине. По свој прилици и мања места на погодним прометним положајима имају своје повремене в. на којима се обавља трговина пољопривредним производима, стоком, занатском и другом трговачком робом. Осим тога што имају изузетно важну економску и друштвену улогу за регион у коjeм се одржавају, поједини в. због своје популарности и посећености привлаче и стране трговце.

По ослобађању од турске власти и укидању спахијских односа у Србији, трговина између села и вароши се још више развија. Варошка тржишта губе свој ранији локални карактер и стичу још шири значај. Сељаштво настањено у близини ових тржишта непосредније учествује у размени. На погодним местима у оквиру једне области установљавају се в., који постају јака трговачка средишта за размену производа пољопривреде и радиности из околине и служе као богати извори спољној трговини.

В. се први пут законски у Србији установљавају Уредбом о држању панађура од 13. VII 1839. Уредбом се налаже да се у сваком округу Србије (у оно време било их је 17) заведу в. и одржавају бар једанпут годишње како би се поспешио развој трговине. Осим тога, одређено је да се посебно организују в. на којима се продају само марвени и домаћи („отечествени") производи, а посебно они на којима се поред домаће може продавати и страна занатско-индустријска роба. Међутим, противно постојећим прописима, страни трговци често продају своју робу и на в. одређеним само за продају стоке и домаћих производа, због чега се жале домаћи трговци и траже од власти да их заштити од ове конкуренције. Највише користи од в. има сеоско становништво које ту може да купи јефтинију робу и рукотворине своје кућне радиности лакше да прода. Осим тога, в. одржавани по селима доносе сеоским општинама приходе од такси, а становништво има користи од промета гостију за време вашарских дана. Због тога сеоско становништво негодује када власти често мењају дужину и место в. у складу с економским потребама појединих области. Од 1839. до новог закона о в. 1865. извршено је 19 таквих промена. Иако крајем XIX и почетком XX в. расте број в. (1847. има их у земљи свега 17, а 1900. 170) и повећава се обим промета на њима, ипак је приметно да у том периоду, услед развоја сталног унутрашњег тржишта по варошима и варошицама, в. по селима и мањим местима губе свој значај, укидају се или спајају с другим в. због опадања промета. Уместо њих јављају се све више стални пазарни дани. Средином XIX в. највећи в. одржавани су у Ваљеву, Зајечару, Ћурпији, Тополи, Пожеги и Карановцу (Краљеву).

Крупне промене до којих долази после II светског рата, попут организованог откупа пољопривредних производа, миграције становништва из села у град, смањења сточног фонда и др., рапидно умањују значај в. Они се зато одржавају више због традиције него због тога што представљају стварну потребу становништва. Данас ова институција у Србији још увек постоји. Карактер в. се није много променио, али њихова економска улога није ни изблиза толико важна као раније. Многи од њих су угашени, мада има и оних који се у новије време обнављају, па и појединих постојећих којима се удахњују нови живот и снага. Међу највеће и најтрајније спадају в. у Шапцу, Руми, Неготину и Зајечару.

Ведрана Марлог; Станоје Бојанин

ЛИТЕРАТУРА: С. Тројановић, Наше кириџије, Бг 1909; К. Јиречек, Историја Срба, II, Бг 1952; Н. Вучо, Привредна историја Србије (до Првог светског рата), Бг 1955; С. Ћирковић, Р. Михаљчић, Лексикон српског средњег века, Бг 1999; С. Бојанин, Забаве и светковине у средњовековној Србији, Бг 2005; С. Срећковић, С. Антић, Вашари у Србији, Бг 2007.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)