ВОЈНА КРАЈИНА

ВОЈНА КРАЈИНА, одбрамбена установа и посебна област (1530--1881), унутар Хабзбуршке монархије, чији је основни задатак у XVI и XVII в. био да брани државне границе од Турака. Када у XVIII в. Турци више нису представљали претњу за Средњу и Западну Европу, добила је још две нове функције: да држи санитарни кордон према Турској и, истовремено, да за европска ратишта даје велик број војника, несразмеран њеној површини и броју становника.

Стварање В. к. започело је непосредно по избору аустријског надвојводе Фердинанда Хабзбуршког за угарског краља 1526, што је омогућило да се у одбрану граница Хрватске и Славоније, покрајина у саставу Краљевине Угарске, укључе земље Унутрашње Аустрије (Корушка, Крањска и Штајерска). Разумљиво је да оне нису имале правну обавезу да се старају о одбрани угарских граница, јер су биле у саставу Немачког царства. Међутим, њихови сталежи су добро проценили и прихватили чињеницу да је то најделотворнији начин да се од турских напада заштите сопствене територије и поданици. Допринос унутрашњоаустријских земаља одбрани од Турака није ограничен само на обезбеђивање средстава за плаћање сталних посада и снабдевање хрватских и славонских пограничних утврђења. Они су новчаним и другим средствима подржали свог надвојводу у његовој одлуци да на свом поседу у Жумберку на граници према Хрватској насели 1530. неколико стотина српских породица, које су дошле са турске територије из крајева око Гламоча, Унца и Срба. Права и обавезе досељеника уређени су 5. VI 1535. владаревим актом. Они су добили право да уживају своје сељачке баштине без плаћања било каквих дажбина, али су били обавезни да као неплаћени војници учествују у одбрани земље. Њима се 1538. придружила друга група досељеника, који су у повељи са додељеним им повластицама именовани као Rasciani sive Serviani. Насељавањем Срба на територији ранијег жумберачког властелинства и на арондираним земљиштима неких суседних поседа створена је Жумберачка капетанија (од 1578. у саставу Карловачког генералата), али и у праксу уведен нови начин организовања одбране од Турака. Он је почивао на војној обавези слободних сељака, који су добили на уживање сељачке поседе и били дужни да као неплаћени војници учествују у одбрани државних граница. Овај начин организовања пограничне одбране био је у великој мери сличан организацији турских крајишта. Премда се он у Жумберку показао делотворним, аустријски надвојвода, који је истовремено био и угарски краљ, није тада још имао могућности да га примени и на простору Хрватске и Славоније, јер би тиме била доведена у питање поседовна права тамошњих феудалних господара. Због тога је крајишка одбрана у овим покрајинама и даље почивала на систему међусобно слабо повезаних тврђава, које су тамошњи феудалци препустили владару и чије посаде су плаћали унутрашњоаустријски сталежи. За одбрану тврђава у Хрватској и Славонији био је до 1537, односно до пораза аустријске војске код Горјана, надлежан земаљски капетан Штајерске, Крањске и Корушке. После горјанског пораза именовани су први врховни капетани Хрватске и Славонске крајине, које су тада постале посебне одбрамбене целине из којих су се касније развили Карловачки и Вараждински генералат. Оба генералата су, међутим, све до 1568. била подређена врховном капетану Унутрашње Аустрије, а исте године њихове старешине постале су самостални заповедници два међусобно неповезана система тврђава.

Обавезе Унутрашње Аустрије у погледу издржавања В. к. у Хрватској и Славонији биле су све до 12. IX 1577. засноване на прећутном пристанку земаљских сталежа да у ту сврху троше огромна средства, које су прикупљали наметањем пореза својим поданицима. Тада је сазвана конференција у Бечу са циљем да и формално уреди обавезе Крањске, Штајерске и Корушке у одбрани граница Хрватске и Славоније, пошто хрватски и славонски сталежи нису имали за то ни воље ни средстава. На конференцији је расправљен низ важних питања и договорена су нека решења, која је требало да усвоји земаљски сабор. Тада је, између осталог, решено да се заповедништво над крајинама у Хрватској и Славонији повери надвојводи Карлу, који је приликом поделе аустријске баштине 1564. добио на управу Унутрашњу Аустрију. Надвојводи Ернесту поверене су крајине у Мађарској.

Сабор у Бруку на Мури, који је био сазван 1. I 1578, донео је низ закључака, познатих као Брушки либел. Они предстаљају један од неколико најважнијих правних аката, којима је утемељена В. к. у Хрватској и Славонији као стална одбрамбена установа, али не и посебна област унутар Хабзбуршке монархије. Тада је, измећу осталог, решено: да Штајерска годишње даје 308.365 флорена за издржавање (плаћање официра и тврђавских посада, оправку и изградњу утврђења, њихово снабдевање оружјем и муницијом) Славонске крајине (Вараждински генералат), а Корушка и Крањска 239.839 флорена за издржавање Хрватске и Приморске крајине (Карловачки генералат); да се ради вођења послова одбране ових крајина створи Ратни савет у Грацу, који је морао да буде независан од владаревог Ратног савета у Бечу; да се најважнија старешинска места у Карловачком и Вараждинском генералату, као и места чланова новог Ратног савета, попуњавају само из редова унутрашњоаустријских сталежа, који ће имати и одлучујућу улогу приликом унајмљивања плаћених војника за посаде тврђава; да Жумберачка капетанија, која се налазила на територији Унутрашње Аустрије, буде у одбрамбеном погледу укључена у Карловачки генералат. На сабору у Бруку на Мури сачињен је и списак утврђења у која ће бити смештене војничке посаде и, уједно, одређен број војника за свако утврђење. Тада се дефинитивно учврстила и подела крајина на капетаније, чије су старешине биле одговорне за одбрану поверених им подручја. Међутим, оне су и даље остале само одбрамбене области, а њихово претварање у територијално-управне целине унутар В. к. започело је недуго после сабора у Бруку на Мури. Томе је највише допринела околност што је непосредно пред Дуги рат (1593--1606), као и за време његовог трајања, дошло до масовног насељавања српског становништва са турског крајишта у Пакрачком и Пожешком санџаку (Мала Влашка) у Вараждински генералат. У исто време започело је и насељавање Срба из Лике и Крбаве у пусте крајеве Карловачког генералата. Када су на хабзбуршку страну границе пристигле прве веће групе пребега са турске територије, надвојвода Карло сагласио се 5. XI 1587. да се досељеницима поделе земљишта у околини славонских тврђава и да се неки истакнутији међу њима примe у плаћену војничку службу. По окончању рата извршен је у Вараждинском генералату попис досељеника и њиме је утврђено да je 756 српских породица населило 41 село у Крижевачкој, 296 породица 9 села у Иванићкој и 204 породице 9 села у Копривничкој капетанији.

Правни положај Срба, којима су аустријске војне и државне власти приликом сеобе са турске територије обећале ускочке слободе, није био уређен неколико првих деценија по насељавању. Препрека за то била је околност што је један део њих био насељен на пустим земљиштима која су правно припадала појединим световним феудалцима или загребачком бискупу, који су од досељеника тражили да их признају за земљишне господаре. Због тога је цар Фердинанд II (1619--1637) својом дипломом од 15. XI 1627. гарантовао крајишницима право да слободно уживају земљишта на којима су се населили, без обзира на то да ли је била реч о земљи која је као ошасно добро (имовина без законитих наследника, која по праву кадуцитета припада држави -- државном фиску) припадала владару или земљи у поседу феудалних господара. У овом другом случају обећано је земљишним господарима одговарајуће обештећење у новцу или земљиштима на некој другој страни. Како су досељени Срби преузели обавезу да врше неплаћену војну службу, владар их је ставио под своју непосредну управу и на тај начин издвојио В. к. из надлежности краљевинских органа власти и земаљског сабора. То је подразумевало и доношење одговарајућих прописа, којима ће бити уређена управа и судство у крајишким насељима. Први корак у том правцу било је доношење Српских статута (Statuta Valachorum), којима је цар Фердинанд II српској заједници у Вараждинском генералату 1630. признао одговарајућу самоуправу и, у исто време, извршио разграничење надлежности између органа крајишке самоуправе и војних заповедника. Статутима је такође био у основним цртама прописан судски поступак, предвиђене казне за поједине деликте, одређене војне обавезе и, што је било посебно важно, да се одреде међе сеоских атара, чиме је започело разграничавање крајишких од провинцијалних области. Није уређено само питање верских слобода српског, православног становништва, премда су на крајишкој територији почетком XVII в. основани православни манастири (Марча, Лепавина, Гомирје) и Марчанска епископија. Српски статути важили су само у Вараждинском генералату, док су писане повластице у Карловачком генералату добиле само две крајишке заједнице -- Срби у Гомирју, Моравицама и Врбовском и Хрвати у Огулину. Остале крајишке заједнице такође су имале одређени степен самоуправе, али она није била уређена писаним актима.

Бечки рат (1683--1699) представља један од најважнијих преломних момената у прошлости В. к. јер је у њему Хабзбуршка монархија остварила премоћ над Турском и запосела већи део Паноније (осим југоисточног Срема и Баната), крајеве између Купе и Уне и Лику и Крбаву. Током рата, када су Турци дефинитивно изгубили Славонију (1691), војне власти су дозволиле да се Вараждински генералат прошири насељавањем „ничије земље" до реке Илове, чиме је удвостручена његова територија. Ратни савет у Грацу подржао је и настојања вараждинских генерала и заповедника Петрињске капетаније да створе ново крајиште у пустим крајевима између Купе и Уне, где је после 1689. дошло до масовног насељавања Срба из западних крајева Босне и њиховог укључивања у крајишки систем одбране. Међутим, централне власти нису дозволиле да крајиште између Купе и Уне буде прикључено Вараждинском генералату, него су га 1703. подредиле Ратном савету у Бечу, а заповедништво у њему резервисале за хрватског бана, због чега је оно добило име Банска крајина (Банија). Оваквим решењем постигао је владар три важна циља: спречио ширење утицаја градачког Ратног савета у В. к., привидно учинио уступак хрватским сталежима и обезбедио средства за издржавање заповедника великих капетанија и плаћених посада у утврђењима у новој крајини јер сталежи нису могли да одбију захтев свог бана да се у ту сврху користе средства прикупљена краљевинском контрибуцијом. Банска крајина била је подељена на пет такозваних великих капетанија (Костајничка, Глинска, Зринска, Дубичка и Јасеновачка), а на њеној територији 1744. пописано је 197 села са 6.554 крајишке куће. За време рата проширен је такође Карловачки генералат насељавањем „ничије земље" на простору данашњег Кордуна, а потом припајањем Лике и Крбаве (1712).

Када је после битке код Сенте 1697. постало очигледно да ће Хабзбуршка монархија задржати највећи део запоседнутих територија у панонским равницама, решиле су војне власти да створе нове крајине: Посавску у ранијој турској Славонији, Подунавску у Срему и јужној Бачкој, Потиску на бачкој страни Тисе и Поморишку на реци Моришу између њеног ушћа у Тису и Арада. Због тешког стања државне благајне и малобројности стајаће војске био је то једини начин да се организује одбрана нове хабзбуршко-турске границе, успостави над њом пуна државна котрола, повећа јавна безбедност и побољша стање насељености изразито слабо насељених пограничних области. Мешовита војно-коморска комисија, којој је поверено организовање нових крајина, започела је рад 1698. и завршила га 1702. У Славонији су милитаризована и разграничена од коморских поседа насеља у уском појасу земљишта уз Саву, а планирано је да на овом крајишту војну службу врше 4.372 крајишника. Подунавска крајина, која је требало да има 1.301 крајишника, није организована као просторна целина, него су у њу укључена само појединачна насеља (Шид, Беркасово, војнички Илок, Черевић, Боноштар, Нештин и Кукујевци у Срему и Бачка Паланка, Вилово, Ковиљ, Петроварадински Шанац и Тител у Бачкој). У Потиску крајину, на чијем простору је 1701. било 3.060 домаћинстава, чинило је 11 већих насеља -- шанчева (Сегедин, Суботица, Жабаљ, Чуруг, Бечеј, Петрово Село, Мол, Сента, Кањижа, Мартонош и Сомбор). Поморишка је имала 13 насеља (Арад, Глоговац, Мандорлок, Надлак, Павлиш, Печка, Сабадхељ, Семлак, Чанад, Чичир, Шајтин, Шоборшин и Шољмош), а 1703. војну службу у њој вршило је 1.306 крајишника. Приликом стварања ових крајина, које су биле подређене Ратном савету у Бечу, представници Дворске коморе инсистирали су да државна благајна има што мање трошкове за њихово издржавање. Због тога су у њима крајишници добили земљишне поседе и статус слободних сељака, који су обавезни да врше војну службу. Величина тих поседа била је формално прописана, али је у пракси зависила од површине расположивог обрадивог земљишта. И већина официра и подофицира добила је земљишне поседе јер су само трећину годишње плате примали у готовом новцу, док су им као еквивалент за друге две трећине додељене сразмерне површине земљишта. У тим условима официрске службе нису биле привлачне странцима и за официре су постављане народне старешине. То је у Подунавској, Потиској и Поморишкој крајини временом довело до настанка релативно богатих и утицајних српских официрских породица у којима је официрска служба постала наследна.

Хабзбуршка монархија је у рату са Турском 1716--1718. успела да освоји остатак Срема, Банат и српске области јужно од Саве и Дунава, па је на том сектору њена граница померена на Западну Мораву. После стварања Краљевине Србије, којом је у име владара управљала Земаљска администрација у Београду, било је неопходно да се на њеним границама организује нова крајина. Крајишки (хајдучки) статус добило је стотинак насеља у пограничним крајевима, али и неколико њих на важним путевима. Ова насеља била су 1728. подељена на 18 капетанија (Црнa Барa, Прњавор, Чикотa или Нова Варош, Бела Црква, Ваљево, Осеченица, Прањани, Чачак, Цветке, Крагујевац, Витановци, Гроцка, Хасанпашина Паланка, Сталаћ, Параћин, Ћуприја или Равна, Ресава и Пожаревац). Оне су биле груписане у три оберкапетаније. Према попису из исте године укупно 2.390 крајишника вршило је војну службу -- давали су прописани број стражара, који су свакодневно држали страже у 10 утврђених шанаца и 70 пограничних чардака. Када је 1728. почело стварање Санитарног кордона према Турској ради спречавања ширења куге, крајишници су били задужени да спречавају прелазак путника и пренос робе са турске територије мимо дозвољених места на граници. Тада је у Параћину изграђен први контумац на аустро-турској граници. Официри и подофицири су за своју службу добијали плату, а обични крајишници су били ослобођени плаћања државне контрибуције и давања десетине урода са својих земљишних поседа. За време рата 1737--1739, када је Хабзбуршка монархија изгубила територије јужно од Саве и Дунава, део крајишника из Краљевине Србије прешао је у Срем и населио се на пустоселинама између Сремске Митровице и Земуна, где су 1745. поново добили статус крајишника.

У првим деценијама XVIII в. било је више покушаја војних власти да измене уређење В. к., а најважнији циљ измена био је да крајишници сами доприносе њеном издржавању. Најдалекосежније последице имале су реформе у Вараждинском генералату, које је 1737. започео генерал Ј. Ф. Хилдбургхаузен. Оне су означиле основне циљеве каснијих реформи крајишког уређења у време владавине Марије Терезије (1740--1780), када је довршена територијализација В. к. и измењена њена организација са циљем да се крајишка милиција интегрише у регуларну војску и битно повећа број крајишника у служби. Ради тога Ј. Ф. Хилдбургхаузен је укинуо дотадашњу војноуправну поделу Вараждинског генералата на капетаније и створио две регименте, које су у исто време биле војне формације и војноуправне области. Да би регименте могле да буду попуњене, укинута је дотадашња пракса да се у службу узима један војник од једне баштине (60 дана орања) и свака кућа обавезана је да даје по једног војника. То је било за војне власти повољније решење јер је тада у Вараждинском генералату, због обимног усељавања становништва из хрватских провинцијалних крајева у првим деценијама XVIII в., било двоструко више домаћинстава него пуних баштина. Дотадашње Српске статуте, којима је вараждинским крајишницима било загарантовано право на самоуправу и сопствено ниже судство, изменио је и издао нове под насловом Statuta Confinianorum Varasdiensium, чиме је уважена чињеница да је временом њихова важност проширена на све крајишко становништво, без обзира на етничку припадност. Поред ове формалне измене, нова верзија статута суштински је ограничила крајишку самоуправу, чиме је означила један од важних циљева крајишких реформи -- концентрисање управних овлашћења у рукама војних власти и стављање свакодневног живота крајишника под њихову пуну контролу. Због успеха у реформисању уређења Вараждинског генералата, Марија Терзија поверила је Ј. Ф. Хилдбургхаузену да реформише и Карловачки генералат, где је он 1746. створио четири регименте (Оточачка, Слуњска, Огулинска и Личка) које су заједно имале 18.080 војника. Финансирање преуређених крајина преузела је државна благајна, а унутрашњоаустријски сталежи су изгубили контролу над Вараждинским и Карловачким генералатом. Укинут је и Ратни савет у Грацу, што показује да је један од циљева реформи било успостављање пуне контроле централних канцеларија у В. к. Регулација Банске крајине започета је 1749. стварањем Глинске и Костајничке регименте, а у потпуности је довршена после гушења побуне тамошњих крајишника 1751. Они су се побунили првенствено због огромних трошкова за набавку прописаних униформи, повећаних обавеза за издржавање крајишке управе, смене народних старешина и злоупотреба новопостављених официра по компанијама.

Реорганизација источних делова В. к., где је требало да буду извршене најкрупније промене дотадашњег крајишког система одбране, поверeна је 1743. генералу Ф. Л. Енгелсхофену, који се налазио на челу управе Темишварског Баната. Његов први задатак био је да укине дотадашњу Подунавску и створи нову крајину на Дунаву између Петроварадина и Земуна и на Сави између Земуна и Раче, као и да прошири Посавску крајину у Славонији. На том простору требало је да буду створене три регименте -- Петроварадинска, Бродска и Градишка, као и два хусарска пука. Територије регименти одређене су тако да се у свакој од њих може узети у службу по 4.200 крајишника. Преуређење крајина у Срему имало је за последицу велика померања становништва јер је крајишницима из старе Подунавске крајине дозвољено да се преселе у нову, а сељацима из милитаризованих насеља, уколико им није био прихватљив крајишки статус, да пређу на властелинства. У исто време су у провинцијалним крајевима Славоније и Срема, који нису ушли у састав проширене В. к., створене три жупаније. Поверени задатак довршио је Енгелсхофен 1747, када је проглашен нови регуламент за Петроварадинску, Бродску и Градишку регименту. Наредних година показало се да су неопходне још неке промене уређења ових регименти (прецизирање новчаних давања крајишника, утврђивање величине војних формација), али и проширивање територије Петроварадинске регименте, пошто су Земун, Карловци, Буковац и насеље Петроварадин добили статус повлашћених војних комунитета.

Други задатак Ф. Л. Енгелсхофена било је укидање Поморишке и Потиске крајине јер је Марија Терезија на то пристала 1741, када је била принуђена на уступке угарским сталежима да би јој пружили помоћ у рату за аустријско наслеђе (1740--1748). Неки шанчеви (Сегедин, Суботица и Сомбор) развојачени су 1745, док је развојачење осталих одлагано све до завршетка рата јер су поморишки и потиски крајишници били на ратишту. Одлука о укидању крајина објављена је у лето 1750, а крајишницима је остављена могућност да се преселе у друге крајине или остану у својим насељима и прихвате статус зависних сељака. Оснивањем привилегованог Потиског дистрикта (1751), који је обухватао ранија крајишка насеља у Потисју, покушале су државне власти да подстакну тамошње становништво да остане у својим селима јер им је гарантовано да никада неће бити потчињени приватном лицу као феудалном господару. Велико незадовољство развојачених крајишника било је узрок због којег се део њих иселио у Русију, а део прешао у слабо насељени Банат, где је генерал Ф. Л. Енгелсхофен тада организовао осам компанија банатске земаљске милиције са укупно 3.583 крајишника. Већина њих населила се на пустоселинама у банатском Потисју и ту створила нова насеља. Њихова права и обавезе уређени су конвенцијом, коју су оберкапетан Гаврило Новаковић и вицеоберкапетан Лазар Поповић склопили 20. X 1750. са војним властима у Бечу.

Када је завршен Седмогодишњи рат (1756--1763), у којем је заједно са осталим крајишницима учествовала и банатска земаљска милиција, решено је у Бечу да се започне са стварањем две крајишке регименте у Банату са седиштем у Панчеву и Белој Цркви. Њихово стварање довршено је 1774, а касније су оне означаване бројевима XII и XIII. У исто време створен је и шајкашки батаљон, који су чинила бачка села: Тител, Лок, Мошорин, Вилово, Гардиновци, Жабаљ, Чуруг, Госпођинци, Сентиван, Каћ и Ковиљ. Тиме није било завршено ширење В. к. пошто су војне власти решиле да по узору на регименте у Хрватској, Славонији, Срему и Банату створе четири регименте у Ердељу. Међутим, због отпора тамошњег становништва оне су добиле нешто другачије уређење, али су ипак сврставане у В. к.

Реорганизацијом крајишког уређења, оснивањем нових крајина и мањим проширивањем територија појединих регименти откупом неких властелинстава добила је В. к. у време Марије Терезије своје коначне границе. Њена територија у Срему (Петроварадинска регимента), Бачкој (Шајкашки батаљон) и Банату (XII и XIII регимента) имала је укупно 14.692 км^2^, а у Славонији и Хрватској (Бродска и Градишка регимента, Банска крајина, Вараждински и Карловачки генералат) 20.400 км^2^. Стварањем регименти, увођењем униформи, уједначавањем наоружања и сталном обуком крајишника претворена је тада крајишка милиција у регуларну војску и чинила је њен знатан део (између 20 и 25%). В. к. је овим реформама коначно изгубила свој искључиво одбрамбени карактер јер су већи значај добиле две њене нове функције: да држи санитарни кордон према територијама под турском влашћу и да буде својеврсни гарнизон обучених војника, употребљивих на ратиштима Западне Европе. Предност крајишких у односу на друге, такозване линијске регименте хабзбуршке војске била је у томе што за њихово попуњавање није централним властима била потребна сагласност земаљских сталежа, као што је то био случај у другим деловима Хабзбуршке монархије све до увођења опште војне обавезе у другој половини XIX в. Није било занемариво ни то што су почетком XIX в., како је то утврђено у једној расправи у Ратном савету, трошкови за издржавање крајишких регименти били пет пута мањи него за издржавање линијских. Због тога је из В. к. одвођен на ратишта несразмерно велик број војника: у Рату за аустријско наслеђе око 25.000; у Седмогодишњем рату око 88.000; у Рату за баварско наслеђе (1778--1779) око 30.000; у ратовима против револуционарне Француске (1792--1800) око 100.000; у ратовима против Наполеона (1805--1815) око 67.000; у рату против Мађара (1848--1849) око 40.000 и у ратовима у Италији (1848--1849, 1859. и 1866) око 35.000. Број погинулих и рањених крајишника у овим ратовима не може се ни приближно утврдити, али и непотпуни подаци указују на то да је био изузетно велик. То је врло неповољно утицало на демографске и привредне прилике на крајишкој територији у другој половини XVIII и током XIX в. Све реформске мере које су наследници Марије Терезије предузимали у В. к. до њеног укидања биле су срачунате на то да се ублаже те лоше последице, али и да се наметањем разних дажбина становништву повећа степен самофинансирања крајишке организације. Једна од тих мера било је увођење Кантонског система 1787, који је требало да раздвоји и побољша вођење војних и управних послова и да допринесе унапређењу привреде на крајишкој територији. Када се схватило да он није допринео остваривању пројектованих циљева, укинут је 1800. Други велики реформски захват било је доношење Основног крајишког закона 1807. Премда је њиме уређен низ важних питања уређења В. к., овај закон највише је познат по својим одредбама о кућним задругама, које су, према схватању војних власти, требало да буду основни облик породичног живота крајишког становништва. Заједнички живот већег број сродника, њихових жена и деце у оквиру истог домаћинства и на заједничком земљишном поседу био је за државу гаранција да опстанак и привређивање задружних породица неће бити угрожени одласком на ратиште једног или више задругара. У трећем поглављу закона, који је у целини био посвећен кућним задругама, делимично је кодификовано обичајно право и, разумљиво, прилагођено државним интересима. Такође је законодавац знатно ограничио крајишницима право диспозиције земљишним поседима. Историографија није још утврдила у којој је мери овај закон утицао на прилике на терену, али нека фрагментарна истраживања показују да његове норме нису увек доследно примењиване.

Две године после доношења овог закона, као последица Наполеонових освајања, дошао је један део В. к. (Банска крајина и Карловачки генералат) под француску власт, а на основу одредаба Шенбрунског мира од 14. X 1809. Премда је Наполеон у почетку био неповерљив према тамошњим крајишницима, војно уређење француског дела В. к. остало је неизмењено све до 1814, када је он враћен Аустријском царству.

В. к. није остала по страни револуционарних превирања која су 1848. захватила Хабзбуршку монархију, а посебно Мађарску. Поједине крајишке јединице су већ у пролеће упућене у Италију. Како би сузбио побуну у Италији, бечком двору је била потребна подршка или неутралност Мађара, због чега им је учинио велик уступак -- 7. V 1848. подредио је В. к. мађарској влади, која није признавала политичка права Србима и Хрватима. Ова одлука Беча, која је касније опозвана, изазвала је незадовољство знатног дела крајишника и допринела њиховом већем укључивању у српски и хрватски национални покрет и оружани отпор Мађарима. Премда су се крајишници XI, XII и XIII регименте и Шајкашког батаљона учешћем у српском покрету у Јужној Угарској заложили за укључивање својих крајина у Српско Војводство, владар није после гушења мађарске револуције испунио њихова очекивања. Поменуте регименте и Шајкашки батаљон су 31. XII 1849. подређене Банатско-српској земаљској војничкој управи са седиштем у Темишвару, која је само по имену била српска. Хрватско-славонске регименте подређене су сличном телу са седиштем у Загребу. Укидање кметства, што је било трајна последица револуције 1848, нужно је отворило питање будућег статуса крајишника. Због тога је цар Франц Јозеф, који је дошао на престо 2. XII 1848, донео 7. V 1850. нови Основни закон којим је унеколико побољшан положај крајишког становништва.

После Основног закона донето је више нових прописа и њима је у великој мери ублажена крута војничка стега. Међутим, није више могло да се избегне отварање питање укидања В. к., премда су се војне власти тешко одлучивале на такав корак. Прво су 1751. укинуте ердељске регименте, а после аустро-угарске нагодбе 1867. било је само питање времена када ће доћи на дневни ред развојачење остатка В. к., првенствено због притиска Мађара, јер су крајишници у погледу развојачења били у великој мери резервисани. Предуслов да се започне са укидањем В. к. било је увођење опште војне обавезе 1868, чиме је скинут са дневног реда проблем регрутовања војника и створене су претпоставке за преуређење војне силе Аустроугарске. Сам процес развојачења био је врло сложен јер је претходно требало одговарајућим прописима уредити читав низ питања. Процес је започет 1871, а довршен 1881. Територија банатских регименти и Шајкашког батаљона укључена је после развојачења у угарске жупаније, док су територије осталих регименти, укључујући и Петроварадинску, прикључене Хрватској и Славонији.

ЛИТЕРАТУРА: C. B. Hietzinger, Statistik der Militärgrenze des österreichischen Kaiserthums, I--II, Wien 1817, 1823; F. Vaniček, Specialgeschichte der Militärgrenze, I--IV, Wien 1875; J. H. Schwicker, Geschichte der Österreichischen Militärgrenze, Wien 1883; J. Langer, „Serbien unter der kaiserlichen Regierung (1717--1739)", Mittheilungen des k. u. k. Kriegsarchivs, Neue Folge, III Band, Wien 1889; A. Ивић, „Миграције Срба у Хрватску током 16, 17. и 18 столећа", СЕЗ, 1923, 28; „Миграције Срба у Славонију током 16, 17. и 18 столећа", СЕЗ, 1926, 36; С. Гавриловић, „Обнова славонских жупанија и њихово разграничење са Војном границом 1745--1749", ЗМСДН, 1960, 25; Срем у револуцији 1848--1849, Бг 1963; Ј. Савковић, Преглед постанка, развитка и развојачења Војне границе, Н. Сад 1964; G. E. Rothenberg, Die österreichische Militärgrenze in Kroatien 1522 bis 1881, Wien 1970; K. Wessely, „Neuordnung der ungarischen Grenzen nach dem großen Türkenkrieg", in: Die K. K. Militärgrenze, Schriften des Heeresgeschichtlichen Museums in Wien, 6, Wien 1973; C. Göllner, Die Siebenbürgische Militärgrenze. Ein Beitrag zur Sozial- und Wirtschaftsgeschichte 1762--1851, Мünchen 1974; A. Koрокнаи, „Проблеми задруге у Подунавској и Потиској граници (1686--1723)", Истраживања, 1974, 3; С. Пецињачки, „Подаци о уређењу србијанске милиције у 1728/1729. години", Зборник радова Народног музеја у Чачку, 1976, VII; В. С. Дабић, Банска крајина (1688--1751), Бг--Зг 1984; С. Пецињачки, Граничарска насеља Баната (1773--1810), I--II, Н. Сад 1985; Д. Роксандић, Војна Хрватска. La Croatie militaire, I--II, Зг 1988; И. Јуришић, „Два прилога o разграничењу Загребачке бискупије и Банске крајине поткрај 18. стољећа", Радови Завода зa хрватску повијест, 1993, 26; K. Касер, Слободан сељак и војник, I--II, Зг 1997; В. С. Дабић, Војна крајина. Карловачки генералат (1530--1746), Бг 2000; Ф. Ш. Енгел, Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Н. Сад 2003; В. С. Дабић, „Кнезови у Војној крајини у Хрватској и Славонији", Зборник САНУ о Србима у Хрватској, 2007, VI.

В. С. Дабић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)