ВЕСНИЋ, Миленко

ВЕСНИЋ, Миленко, дипломата, државник, правник (Дунишиће код Сјенице, 13. II 1862/1863 – Париз, 28. V 1921). Када му је отац страдао у сукобу са Турцима, мајка је успела да се са децом пребаци у Краљево, одакле је двојицу синова послала на школовање у Београд. По доласку у престоницу, најпре се издржавао „послужујући по кућама" и уз помоћ „милосрдних београдских породица", а потом дајући и часове. Правне науке је дипломирао на Великој школи 1886, а студије права наставио на универзитетима у Француској, Немачкој, Великој Британији, Русији, Холандији и Шведској, успевши да стекне веома широко правничко образовање и научи више језика. Докторску дисертацију одбранио је у Минхену 1888, као први тамошњи српски докторант. У дипломатску службу ступио је 1891. као секретар посланства Краљевине Србије у Цариграду. Након давања оставке покренуо је стручни часопис Правник (1892). Годину дана касније (1893) постао је професор међународног права на Великој школи и народни посланик на листи Радикалне странке. Крајем исте године именован је за министра просвете и црквених дела (23. XI 1893 – 12. I 1894). Професор права поново је био 1894–1899, када је осуђен на две године затвора због увреде краља Милана. После помиловања наредне године (1900) вратио се на Велику школу, али је већ 1901. именован за посланика у Риму. Ни ту се, међутим, није дуго задржао, јер је 1902. поднео још једну оставку. Две године касније (1904) упућен је, опет као посланик, у Париз, где је са прекидима био све до смрти. У тим краткотрајним периодима био је министар правде (17. IV – 23. XII 1906), председник владе (17. V 1920 – 1. I 1921) и министар иностраних дела (22. XI 1920 – 1. I 1921). Истовремено, у овом је раздобљу постигао највеће успехе у одбрани интереса српске и југословенске државе, те се сматра једним од најзначајнијих српских дипломата. Као посланик у изузетно важном посланству, учинио је много на побољшању српско-француских односа, у чему му је помагала и супруга Бланша Улман, Американка којом се оженио 1906. и која је више пута својим богатством и породичним везама доприносила српској националној ствари. Посебно важну улогу В. је имао у придобијању француских дипломатских и интелектуалних кругова у време Царинског рата (1906–1911) и Анексионе кризе (1908–1909), потом у упознавању француске јавности са тешким положајем Срба на Косову и Метохији. Године 1911. припремио је посету краља Петра I Француској, којом приликом су учвршћене везе између две земље у времену припрема за балканске ратове. Крајем 1912. и почетком 1913. био је један од представника Краљевине Србије на конференцији у Лондону, на којој је после Првог балканског рата потписан мир са Турском и на којој су утврђене нове балканске границе. Заступао Србију у преговорима с Ватиканом око конкордата и потписао Уговор 1914. У I светском рату учествовао је у свим српским дипломатским напорима усмереним ка добијању савезничке помоћи, одржању Солунског фронта и пропагирању југословенске идеје. Крајем децембра 1917. влада га је именовала за шефа делегације која је путовала у Вашингтон са задатком да осигура америчку подршку националним циљевима. Том приликом ову је делегацију примио и председник Вудро Вилсон. Крајем рата В. је постао члан савезничке комисије за спровођење америчке помоћи европским земљама, а после рата један од најзначајнијих југословенских делегата на Конференцији мира у Паризу (1919) и члан Комисије за израду пакта о Лиги народа, на чијем је челу био амерички председник. По повратку у земљу његова влада је сачинила нацрт првог устава југословенске државе, спровела изборе за Уставотворну скупштину, постигла мировни споразум са Италијом и забранила рад Комунистичке партије Југославије. Окончавши те послове, В. се вратио у Париз, где је убрзо и умро. Поред богате политичке и дипломатске делатности, био је и плодан писац, аутор више књига и сарадник бројних часописа, међу којима су: Српски књижевни гласник, Годишњица Николе Чупића, Звезда, Летопис Матице српске, Босанска вила и др.

ДЕЛА: У спомен Ђуре Јакшића, Бг 1880; Кривична одговорност у светлости данашње науке, Бг 1890; Наш политички буквар, Бг 1891; Природни подмет Међународног Права (начело народности), Бг 1892; Празноверице и злочини с нарочитим погледом на празноверицу о закопаном благу, Бг 1894; Међународно право у односима Јужних Словена, Бг 1895; Предлози за деобу Турске, грађа за дипломатску историју Балканског полуострва, Бг 1898; О Друштву народа, Бг 1920.

ЛИТЕРАТУРА: М. Новаковић, „Д-р Миленко Веснић", АПДН, 1922, V, 3; Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, III–IV, Бг 1924–1925; Д. Ђорђевић, Царински рат Аустро-Угарске и Србије, Бг 1962; Љ. Алексић Пејковић, Односи Србије са Француском и Енглеском 1903–1914, Бг 1965; Д. Јанковић, Југословенско питање и Крфска декларација 1917, Бг 1967; Б. Глигоријевић, Демократска странка и политички односи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Бг 1970; М. Радојевић, Научник и политика. Политичка биографија Божидара В. Марковића (1874–1946), Бг 2007; Р. Веснић Млађи, Др Миленко Веснић, грансењер српске дипломатије, Бг 2008.

Мира Радојевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)