ВАЉЕВСКА ПИВАРА

ВАЉЕВСКА ПИВАРА, погон за производњу пива у Ваљеву који је, као малу ручну радионицу, на погодној локацији и с изузетно добром водом, основао 1860. богати терзијски трговац Димитрије Митровић. Радећи у неподесној згради и без квалификованог пиварског мајстора, радионица је убрзо запала у тешкоће, па ју је, на Митровићев позив, 1870. преузео у закуп Јозеф Ајхингер, искусни пивар из Баварске. Уговор је реализован тек наредне године с групом најимућнијих ваљевских трговаца (Лазар В. Лазаревић, Тоша Јовановић, Милош Настић, Матија Илић, Живан Милићевић и Светозар Табаковић). Уложивши по 200 дуката, они су основали фирму „Лазаревић и компанија" која је на месту старе пиваре подигла нову зграду. Ајхингер је 1874. подигао и сопствену пивару на левој обали Колубаре, али ју је после скоро 20 година рада морао затворити. Прва пивара је у међувремену прешла у руке Лазара Лазаревића. И она је запала у невоље, па је 1891. претворена у а. д. „Ваљевско удеоничарско друштво за индустријска предузећа". Производња је повећана, успешно се инвестирало у изградњу лагума и леденице, отворена су заступништва у Ужицу, Шопићу, Убу, Пожеги, Обреновцу, Бајиној Башти и Љубовији. То је означило почетак доброг пословања, те је 1891, са само шест радника, остварена производња од 1.561 hl, што је пивару по производњи сврстало на шесто место међу осам пивара у Србији. Производња је стално повећавана и почетком наредне деценије достигла је око 2.600 hl. Прекретницу у њеном развоју представљало је увођење у процес рада парне машине (1910), којим је производња, већ 1911, повећана на 5.154 hl. То је В. п., уз оне у Београду и Јагодини, сврстало међу највеће у Србији.

Током балканских ратова, услед несташице сировина и ратних прилика, В. п. запада у тешкоће, тако да Вајфертова и Бајлонијева пивара откупљују готово све њене акције и 1913. оснивају „Српско акционарско друштво за производњу пива, слада, леда и томе подобно", у којем преовлађује приватни капитал Игњата Бајлонија и Ђорђа Вајферта. За директора је изабран Василије Рачић (остао на тој функцији до почетка 1945), а седиште фирме пренето је у Беoград, у Бајлонијеву пивару. Развој В. п. прекида I светски рат у току којег су јој нанета велика оштећења, те је производња прекинута. Обнова је трајала од 1919. до 1921, уз нове инвестиције које су подигле капацитет до 12.000 hl (1923. скоро и достигнут производњом 10.736 hl, највећом до II светског рата). До 1929. пивара je успешно послoвала, мада је производња пива осцилирала између 7.500 и 10.500 hl. Модерним опремањем ледаре (1910), те набавком апарата за аутоматско пуњење и затварање флаша (1926) В. п. се приближила техничком и технолошком нивоу развијених пивара у земљи. У годинама кризе (1929–1935) услед тешкоћа у набавци јечма и хмеља, снижења цене пива и повећања трошарине, пивара је смањивала производњу (1931. на 4.119 hl, а 1934. на минималних 1.924 hl). Постепени опоравак почиње после 1936, те је 1939. произведено 5.131, а 1940, када је био и највећи број запослених (56), 7.310 hl пива. Пораст запослених и производње праћен је и освајањем нових врста пива: поред ранијих Првенца и Белог пива, почела је производња Ваљевског црног пива, које је званично проглашено за најквалитетније у Србији.

Током II светског рата пивара је радила смањеним капацитетом, за потребе окупатора, а по ослобођењу Ваљева производња је обновљена већ децембра 1944. Предузеће са 30 радника је било у саставу Државне управе народних добара, а 1946. произведено је 4.597 hl пива. Априла 1947. пивара је национализована и затим регистрована као државно привредно предузеће републичког значаја Парна пивара „Јединство" у Ваљеву. Почетком 1951. извршена је фузија Ваљевског воћарског предузећа „Драгојло Дудић", Градског предузећа исхране и занатства „Ударник", Парне пиваре „Јединство" и Млинског предузећа „Слобода" у Градско прехрамбено предузеће „Драгојло Дудић". Како је овако формирани комбинат расформиран већ после нешто више од године рада, пивара се конституисала као Градско предузеће за производњу пива, леда и безалкохолних пића „Јединство". Систематским улагањем капацитет је крајем деценије достигао 50.000 hl, а производња је повећана на 14.259 hl у 1958.

Почетком 60-их година XX в. предузеће је први пут обимније реконструисано и модернизовано, те подељено на економске јединице (сладара, варионица, вриони и лежни подрум, флашница, содара и коктара, радионица, возни парк, управа). Инвестиције су настављене током целе деценије, а највећи захват био је 1964, када су набављене савремене машине, подигнуте нова зграда и флашница са савременом лабораторијом и помоћним одељењима, изграђена нова варионица, те набављено 15 најмодернијих алуминијумских танкова за одлежавање пива. Улагања су резултирала сталним порастом запослености (83 у 1960, 105 у 1965, 211 у 1972) и производње: 25.000 hl пива, 86.000 l сода-воде, 172.000 l кокте у 1960; 43.299 hl пива, 212.038 l кокте, 301.454 kg слада, 152.640 l вита сокова у 1965; 185.317 hl пива, 42.651 l кокте, 1.560.000 l сокова, 46.966 l сода-воде у 1972), а остварен је и пласман пива на нова домаћа тржишта као и извоз у Мађарску (1970, 19.357 hl). Изградња нове флашнице, капацитета 25.000 боца на сат започета је 1971, а континуирано су вршена и друга улагања (точионице, котларнице, лежни подруми, систем за пречишћавање воде). Уз мање осцилације раст је настављен и током 70-их, тако да је 1980. произведено 306.056 hl пива. После година стагнације, а затим и значајног опадања, у другој половини деценије поново долази до нових инвестиција (изградња вреоно-лежног подрума, адаптација компресорског одељења, реконструкција инфраструктуре итд.) и раста производње, али с новим падом у 1989. и 1990. Велике осцилације производње бележене су и током 90-их, тако да је у 1999. произведено само 220.000, у 2000. 178.384, а у 2001. 104.891 hl.

Од 1982. до 1989. пивара је била удружена у СОУР АИК Ваљево, а пословала је као РО за производњу пива и безалкохолних пића „Јединство". Крајем 1989. организује се као друштвено предузеће под именом „Јединство", а априла 1991. мења назив у Друштвено предузеће за производњу пива и безалкохолних пића „Пивара Ваљево". Пивара 1997. оснива Предузеће за трговину на велико и мало „Пивара комерц", као ДОО, а 1998. и Предузеће за производњу и промет пива и безалкохолних пића „Дрина-Колубара" ДОО Бијељина (престала с радом 2001). Од 2000. предузеће послује као ДП „Ваљевска пивара Ваљево". Приватизована је 2003, када ју је, за 22 милиона динара, купио конзорцијум окупљен око „Атлас групе" („Експрес градина" – 57%, „Триглав Копаоник" – 15% и банка „Атлас" – 5% акција). Усвајањем Плана реорганизације пивара (јануар 2011) и Решењем Агенције за приватизацију 2012. пивара после стечаја прелази у државно власништво.

Директори пиваре од 1952. били су: Ратомир Лаловић (1952–1974), Десимир Максимовић (1974–1978), Драган Панић (1978–1984, 1991–1999), Миломир Стојановић (1984–1991) и други. Као потврду квалитета Ваљевског пива и специјалних пива, В. п. добила је мноштво признања и преко 30 златних медаља у Амстердаму, Бриселу, Атини, Лондону.

ЛИТЕРАТУРА: З. Ранковић (ур.), Ваљевска пивара 1860--2000, Ва 2000; Процена вредности капитала предузећа Ваљевска пивара – Ваљево, Бг 2002.

Рајко Буквић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)