ВРХОВНИ СУД

ВРХОВНИ СУД, инстанца која се налази на врху пирамиде судова у једној земљи. О његовој надлежности постоје различите концепције. По првој, француско-романској, тај суд има само надлежност касирања, тј. ништења или укидања судских одлука у последњем степену, с тим што се предмет враћа нижем суду на поновно одлучивање о самој ствари или потврђивања судских одлука у последњем степену. По другој, немачко-аустријској, в. с. је још надлежан да суди о самој ствари и да преиначује погрешна и незаконита решења нижих судова својим коначним судским одлукама. По трећој, англосаксонској (карактеристичној за САД и земље које су се угледале на њихов судски систем), в. с. је највиши судећи суд, али и суд који поводом конкретног судског предмета, на захтев стране у спору, претходно одлучује о уставности закона који треба да примени на решавање судског спора. Тада тај суд, уз судску, врши и уставносудску власт (у Америци позната под називом Judicial review).

У нововековној српској држави функцију „највишег земаљског суда", како је одлучено на скупштини у Борку 1805, треба да обавља, између других својих послова, Правитељствујушчи совјет, „под чију се управу стављају сви нахијски судови и магистрати". На скупштини у Борку старешине, вели Вук, „уреде да свака нахија изабере по једнога поштена и паметна човјека, па ти сви људи да се састану на једно мјесто, да суде и пресуђују све веће распре и тужбе земаљске, и ето тако постане у Србији Совјет ...". Вук тврди да је и број чланова Совјета подешен тако да може да суди, јер „по свој прилици томе ће бити узрок што наши људи мисле да је 12 људи доста за сваку пресуду". Совјет је, у почетку свог рада, пресуђивао не само тежа кривична дела, него и све предмете, како кривична дела тако и грађанске парнице, који су пред њега стизали, па је тако био не само врховни него и првостепени суд. Совјет није само судио, него је и управљао земљом, био је и орган управне власти. Реорганизацијом власти, у држави Првог српског устанка, уставним актом 1811, успостављена је нова „мрежа" судова, на челу с Великим вилајетским судом у Београду, за целу земљу. Иако се налазио у склопу Правитељствујушчег совјета (јер је члан Совјета -- попечитељ правосудија -- истовремено био и велики вилајетски судија, тј. председник Великог вилајетског суда), овај суд је био посебно тело које је своју надлежност обављало на засебним седницама, на којима „разматра решења, осуде и послове нахиских судова, и по поднетим жалбама доноси коначна решења" (М. Петровић). Велики вилајетски суд је у првом и последњем степену судио за кривична дела убиства, силовања, похаре, злоупотребе војводске власти, насиља војвода. У ствари, стари Совјет престао је да постоји, а „уместо њега створена су два тела: а) влада од шест попечитеља, под старим називом Правитељствујушчи совјет народни и б) Велики Вилајетски (или Народни) суд" (Д. Јанковић). У држави Првог српског устанка „Совјет није био искључиво ни законодавно тело, ни влада, ни в. с. а носио је у себи елементе, вршио извесне функције све три власти. Орган централне власти -- Совјет никад није постао врховни орган власти у држави Првог устанка" (Д. Јанковић).

Пропашћу устаничке државе 1813, пропали су и њени судови. После Другог српског устанка, основана је у Београду 1815. Народна канцеларија, која се још звала и Велики народни суд, „у којој ће се налазити неколико српских кнезова, који ће и судити Србима за веће кривице" (М. Петровић). Број њених чланова није био одређен, а постављао их је и мењао кнез по својој вољи. Кнез Милош је у току 1820. установио у Крагујевцу Народни суд сербски, да би октобра 1823. београдску Народну канцеларију и крагујевачки Народни суд подигао на степен Обшче народног суда, чији је задатак био да се бави „извиђајем и пресуђивањем дела и распра свега народа београдског пашалука" (М. Петровић). Васпостављањем, на кнежев предлог, Совјета сербског (какав је постојао у Карађорђево време) 1825, то тело постаје носилац судске и управне власти (у обе те власти, највиша власт био је кнез). Уређењем од 1826. Совјет се састоји од два одељења. Једно се звало Велики народни суд, а друго, просто, Совјет. Прво је вршило судску, друго управну власт. Тај спој судске и управне власти био је за Србију карактеристичан до Устава од 1838, када је отпочело њихово поступно раздвајање.

По Сретењском уставу од 1835. Великом суду, као апелацији, припада суђење у другом степену (изнад окружних судова), док највиша судска власт припада „Совјету државном, који ће одредити једно одјеленије, као судилишче у трећем и последњем степену" (члан 78). Сретењски устав није утицао на организацију власти у Србији, јер је исте године када је био донесен био и укинут. Турским уставом од 1838. установљава се „као највиши у Србији Суд апелациони", „у главном мјесту Правитељства". Тај суд „занимат' ће се искључитељно само прегледањем и суђењем предмета и парница, које буду већ суђене биле у Суду првог степена" (члан 37). Тада су први пут после Другог српског устанка судска и управна власт уставом потпуно раздвојене, а судска власт је, уместо управном органу (Државни савет), била потчињена искључиво правном поретку. Судови суде само по законима и уредбама, а „никакав чиновник Књажества, граждански или војени, виши или нижи, не може мешати се у дјела предпоменута три Суда, но они само могу бити позвани за извршеније њини пресуда" (члан 44). Ипак, С. Јовановић наводи да поред судова које устав помиње „постоји још једна судска власт непредвиђена Уставом: то је касациона власт коју, мимо Устава, врши кнез". У Србији је 1846, по претходном одобрењу Порте (јер се тиме мењао Турски устав), образован „точнијег ради набљудавања правде и досуђивања правице" В. с., као суд трећег и последњег степена, надлежан да „одобрава, штити или преиначава пресуде Апелационог суда". Мада суд последњег степена, В. с. је „био ипак судећи суд без касационе власти" (Д. Ј. Данић), која и даље остаје у рукама кнеза. Наиме, стране које би биле незадовољне његовим одлукама могу употребити „право рекурса на Кнеза". Према устројенију В. с. од 1846, В. с. је „конечни за све предмете, у струку судејску спадајуће". Тај суд је, преузимањем од врховне управне власти (Кнежеве канцеларије и Министарства правде) извесних овлашћења касације, и тиме употпуњавањем својих касационих овлашћења, 1855. постао још и касациони суд, због чега је променио назив у Врховни и Касациони суд. Овај суд установљава се као суд трећег степена и „коначни суд" који ће „и касациону власт упражњавати". Из тог суда је 1858. произишао чисто Касациони суд, који устави Краљевине Србије од 1888. и 1903. одређују као један за целу Србију. Ти устави дају и дефиницију Касационог суда -- „не суди о делу него само о праву", тј. тај суд не суди него прегледа пресуде нижих судова, па их или потврђује или поништава и враћа суду који их је донео на поновно суђење. Поред тога, решава и „о сукобима између судске и административне власти" (члан 150. Устава од 1888. и члан 149. Устава од 1903). На тај начин, у Србији је доследно изведен тростепени судски систем. Та организациона схема судства -- првостепени суд, апелација и касација -- усталила се у Србији до краја постојања Краљевине Србије. Њена суштина је независно двостепено судство, на чијем је врху један Касациони суд, са разматрајућом, а не судећом влашћу, као трећим степеном судског система.

У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији Касациони суд је био највиши суд у земљи, „један за целу Краљевину", са седиштем у Загребу. Поред надлежности које је тај суд имао у Краљевини Србији, постао је још надлежан „и за сукобе о надлежности између управних и редовних судова" (члан 110. Видовданског устава). Октроисани устав од 1931. не садржи одредбу о статусу и седишту Касационог суда. Међутим и Закон о изменама и допунама Закона о Устројству судова од 1922, као и Закон о уређењу редовних судова од 1929. садрже исту одредбу: до образовања једног Касационог суда за целу земљу, „радиће по досадашњем и сматраће се као одељење Касационог суда" Касациони суд у Београду, Сто седморице у Загребу, В. с. у Сарајеву, Велики суд у Подгорици и Одељење београдског Касационог суда у Новом Саду. Стицајем прилика, Касациони суд био је организован на федералном принципу. Ово стање постојало је до краја Краљевине Југославије.

У другој (СФРЈ) и трећој Југославији (СРЈ), у којима је Србија била федерална јединица у шесточланој и двочланој федерацији Југославији, В. с. Србије био је „највиши суд", „са седиштем у Београду". Тај суд је одлучивао о кривичним, грађанским и другим предметима поводом редовних и ванредних правних лекова, одлучивао је у управним споровима (од 1952) у случајевима предвиђеним законом у својству највишег управног суда у Србији, решавао је сукобе надлежности између судова и републичких органа управе и вршио је друге послове одређене законом. Он није био искључиво касациони, него и судећи суд.

У самосталној Републици Србији, по Уставу од 2006, „највиши суд у Републици Србији" је Врховни касациони суд, са седиштем у Београду. Назив овог суда је погрешан. Поред тога што је реч „Врховни" својим значењем садржана у речи „касациони", јер је касација највише судско овлашћење (фр. casser поништити, уништити) које има суд у последњем степену, тај суд није ни чисто касациони, него је и ревизиони суд који суди у самој ствари, с правом да преиначи погрешна и незаконита решења нижих судова, а не само с правом да их поништи или потврди. Разлози промене назива највишег суда у Србији по свој прилици нису били везани за струку, него за политику. Да би се променио постојећи судијски састав, што је био један политички циљ, најјачи аргумент употребљен за тзв. Општи избор судија био је да више не постоје онакви судови за које су дотадашње судије били бирани. Уместо назива које су имали, сви судови су добили нове и друкчије називе, па је тако и дотадашњи В. с., не би ли се показало да то више није тај исти суд, постао Врховни касациони суд. За „нове", дотад непостојеће судове -- тако је гласило образложење, требало је изабрати нове судије, као да оне неће радити исти посао суђења који су радиле судије пре општег избора судија. Промена мреже судова послужила је као оправдање за прекид уставног начела сталности судијске функције. Врховни касациони суд одлучује о ванредним правним средствима изјављеним на одлуке судова Републике Србије и у другим стварима одређеним законом и супсидијарно је надлежан да одлучује („ако за одлучивање није надлежан други суд") о сукобу надлежности између судова, као и о преношењу надлежности судова ради лакшег вођења поступка или других важних разлога. Изван надлежности суђења, Врховни касациони суд утврђује начелне правне ставове ради јединствене судске примене права; разматра примену закона и других прописа и рад судова; именује (на општој седници) своју квоту судија Уставног суда (пет судија од укупно 15 колико тај суд има судија); даје мишљење о кандидату за председника Врховног касационог суда и врши друге надлежности одређене законом (члан 31. Закона о уређењу судова од 22. XII 2008). Начелни правни ставови, као судско тумачење закона (права), обавезују само судове, док тумачење закона које даје њихов доносилац -- Народна скупштина -- у облику закона обавезује свакога (обавезно тумачење). Закон о уређењу судова не одређује број судија Врховног касационог суда.

ЛИТЕРАТУРА: М. Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842, Бг 1897; Д. Ј. Данић, Развитак административног судства у Србији, Бг 1926; С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1838--1858), Бг 1933; С. Цуља, Грађанско процесно право Краљевине Југославије, Бг 1936; В. Ст. Караџић, Први и Други српски устанак, Бг 1947; Д. Јанковић, „Правитељствујушчи совјет", ИГ, 1954, 1--2; В. Ракић Водинелић, Правосудно организационо право, Бг 1994; С. Шаркић, Д. Поповић, Д. Николић, Историја српског правосуђа, Бг 1997.

Р. Марковић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)