ВАТРОГАСТВО

ВАТРОГАСТВО, организована делатност у циљу спречавања и гашења пожара, те спасавања људи и материјалних добара у разним елементарним непогодама и другим несрећама. Први облици заштите и борбе против пожара настали су у старом Риму, где су организовани по угледу на војне легије, као служба ноћобдија за узбуњивање у случају опасности од пожара. У Душановом законику прописани су начини гашења и спречавања пожара, као и казне за њихово изазивање. У време турске власти српска раја је била самоорганизована у ноћобдије, сакаџије и бадаџије.

Ватрогасна друштва су добровољна удружења грађана за обављање ватрогасне службе. Упоредо с настајањем градова, усавршавање справа за гашење пожара водом условило је доношење мера заштите за спречавање и гашење пожара. По угледу на прву јавну ватрогасну јединицу у Единбургу у Шкотској 1824, настају сличне у Немачкој, Француској и Аустрији. Како оне стациониране у већим градовима нису биле довољне, идеја о формирању ватрогасног друштва (чете) остварује се 1846. у граду Дурлаху, на предлог градског инжењера Кристијана Хенгста. Веома брзо доказавши своју успешност у оближњем Карлсруeу, ова акција је одјекнула и у Немачкој и у целој западној Европи.

Најстарија ватрогасна друштва на територији данашње Србије основана су 1868. у Великом Бечкереку (Зрењанину), 1870. у Земуну, 1872. у Новом Саду и Панчеву, а потом у Кикинди, Суботици, Сомбору и Петроварадину. У Београду је 1881. основана и Добровољна пожарна чета Београд I, која је престала да постоји 1892, а обновљена је 1935. Њен почасни председник био је Стеван Магазиновић, министар у пензији, а командир инжењер Глиша Штајнлехнер. Седиште чете налазило се у централној улици Краља Петра. Заинтересовани грађани формирали су 1938. Добровољну ватрогасну чету Београд II, са седиштем у Крунској улици, која је покривала Душановац, Вождовац и шире подручје града. Председник је био пуковник Пахлић, а командири заповедници Иван Лицитар и Душан Кастел. Чланови чете користили су опрему за гашење пожара из депоа опреме за гашење професионалних ватрогасаца на Тргу код Велике пијаце у Београду (Студентски трг). Дојаву о пожару добијали су од осматрача у стакленој кућици на врху Капетан Мишиног здања, која је дуго била и највиша зграда у овом делу града. За обуку у пењачким вежбама изграђен је дрвени торањ на Дорћолу на данашњем Доњоградском булевару.

После I светског рата оснивају се бројна ватрогасна друштва у градовима и већим селима Србије. Модел за организацију преузет је од ватрогасних друштава из Војводине. Састав друштва чинили су оснивач, пожарници или ватрогасци (штрцари, пењачи, снабдевачи водом, заштитари и здравствена служба), музичари, помажући чланови или приложници и почасни чланови. Ватрогасна друштва била су устројена по типским правилима и имала су управни одбор друштва, штаб, пењачки и избављачки одео, барјактара и штабног трубача, штрцарски одео, водоноше, заштитачки одео и здравствену службу.

У Краљевини Србији до организованог уређења ватрогасних друштава долази доношењем Закона о организацији ватрогаства, који је 15. VII 1933. објављен Указом краља Југославије Александра Карађорђевића. До тада су у ватрогасној служби били устаљени називи, правила и команде из немачких правила. Талас формирања в. д. се наставља, па се она оснивају у Крагујевцу, Нишу, Неготину, Ужицу, Смедереву, Јагодини и среским местима. Новоформирана ватрогасна друштва била су и средишта многих културних и забавно-уметничких активности.

Старешинство Ватрогасног савеза Краљевине Југославије са седиштем у Београду формирано је 20. IX 1933. За старешину је постављен Радослав Георгијевић, а за генералног секретара Петар Лекић. У старешинству су били заступљени представници свих девет бановина и представник Ватрогасне жупе Управе града Београда. У Новом Саду значајан допринос оснивању и раду в. д. и разним културним и спортским активностима дао је Лаза Костић. Многи песници, музичари и уметници своје прве наступе имали су управо у ватрогасним домовима и на забавама.

Између два рата оснивају се бројна индустријско-заводска ватрогасна друштва од запослених стручних радника, намештеника и чуварске службе. Тако су основана индустријско-заводска ватрогасна друштва у Фабрици оружја у Крагујевцу, у „Икарусу" у Земуну, у Ветеринарском заводу у Земуну и у Заводу за израду новчаница и кованог новца у Топчидеру у Београду. Почетак напада на Југославију 6. IV 1941. била је провера оспособљености за одбрану од пожара. У градовима и насељима у којима су обуке извршене, нарочито у Београду, Нишу, Крагујевцу и Новом Саду, становништво се сналазило у пружању прве помоћи и гашењу пожара, највећом заслугом припадника ватрогасних друштава. Слом државе донео је промене у њиховом раду; у већини градова и насеља она су наставила рад, а основана су и нека нова (Обреновац, Батајница). При многима су организовани центри за пружање помоћи избеглицама протераним из својих домова, центри за прикупљање намирница и других потрепштина за војнике у немачком заробљеништву.

По ослобођењу, многи ватрогасни домови били су зборна места за окупљање грађана за ватрогасне акције и обнову порушених објеката. Управо ове активности допринеле су снажном замаху оснивању нових ватрогасних друштава. Савез добровољних ватрогасних друштава НР Србије основан је 10. IX 1950. у Београду. За начелника и потпредседника биране су истакнуте личности из политичког живота земље. Југословенска ватрогасна делегација, углавном састављена од чланова из Србије, била је значајан фактор оживљавања Међународне ватрогасне организације за превентивну и репресивну заштиту од пожара.

Данас ватрогасна друштва све више губе свој некадашњи значај. Због престанка рада индустријских предузећа многе ватрогасне јединице прекинуле су свој рад. Локалне заједнице немају потребна средства за подмиривање основних трошкова опстанка ватрогасне службе. Техничка опрема је углавном застарела и не испуњава стандардне услове. Ватрогасна друштва се баве и пословима техничког одржавања опреме за гашење и пружања услуга у противпожарној заштити. Потенцијал добровољног ватрогаства опстао је у сфери спасавања и интервенција у санирању последица саобраћајних удеса, одрона, поплава и пожара на отвореном простору – шума и усева.

Ђорђе Г. Аћимовић

Професионалне ватрогасне јединице су ватрогасно-спасилачке јединице у саставу Управе за ватрогасно-спасилачке јединице Сектора за ванредне ситуације Министарства унутрашњих послова Републике Србије, ватрогасне јединице Министарства одбране и Војске Србије, ватрогасне јединице локалне самоуправе и ватрогасне јединице правних лица сврстаних у прву категорију угрожености од пожара. Оснивање ватрогасно-спасилачких јединица регулисано је Законом о заштити од пожара. Овим прописом је уређено када и у којим случајевима се мора основати ватрогасно-спасилачка јединица способна за гашење пожара, спасавање људи и имовине и за учешће у отклањању последица елементарних непогода и других несрећа.

Значајнија пажња организованој заштити од пожара у Европи се посвећује тек у периоду од XI до XVII в. У Енглеској се, након великог пожара у Лондону (1666), оснивају осигуравајуће компаније које преузимају на себе формирање ватрогасних јединица. Заштита од пожара је ушла у делокруг државе 1865. када су ватрогасне бригаде осигуравајућих друштава постале саставни део Лондонске Метрополитен ватрогасне бригаде, за чије су деловање стандарди успостављени 1830. у Единбургу, у Шкотској. На истоку Европе, прва законом дефинисана правила у области заштите од пожара донета су у Русији у XVII в. и обухватала су све поступке -- од начина сигнализације, преко гашења до мера за санкционисање. У Северној Америци прва законска регулатива из области заштите од пожара се појавила после великог пожара у Бостону 1631.

Као и у другим европским државама, и у Србији дуго није било организоване заштите од пожара. У средњовековној Србији, у Законику цара Душана налазиле су се извесне одредбе које се односе на гашење пожара од стране зависног сељаштва, али све до средине XIX в. није било већих организација ватрогасних служби. Како ватрена стихија није штедела ни наше градове, градске власти су издавале прописе којима су се обавезивали грађани и поједина удружења (цехови) да у случају пожара неизоставно изађу на место несреће са одговарајућим алатом, запрегама и справама за гашење ватре. На иницијативу већег дела грађанског слоја, готово у свим већим насељима, долази до формирања ватрогасних јединица организованих на добровољној бази.

У Новом Саду је још 1769. донет нацрт пожарних прописа од стране мађарског Намесничког већа, а 1788. Противпожарна наредба (цар Јозеф II). У кнежевини Србији издата је 1834. Уредба о заштити против пожара (књаз Милош). У овој Уредби су стриктно били одређени задаци полиције града Београда, која је морала поред осталих задатака да се „стара и о ватри, односно да контролише да се сваког месеца оџаци чисте, да се на више места у чаршији у кацама вода налази, затим секире, канџе, мердевине да су у приправности како би се опасност од ватре брже угушила и како би што мању штету проузроковала".

За разлику од европских, у нашим градовима нешто касније сазрева идеја о образовању добровољних ватрогасних друштава. На иницијативу грађана, и то претежно оног сиромашног слоја, који су највише бивали погођени последицама ватрене стихије, потекла је хумана идеја о формирању добровољних ватрогасних друштава.

Након формирања добровољних ватрогасних јединица, у другој половини XIX в., а услед убрзане урбанизације и индустријализације и све веће потребе заштите људи и имовине, оснивају се и професионални ватрогасни одреди. Прва правно уређена ватрогасна чета професионалног карактера основана је у Београду 1885. Тек после I светског рата овакве јединице добијају Нови Сад, Суботица и Ниш.

Почетком ХХ в. осећао се велик напредак у области ватрогасне делатности. Све се већа пажња посвећивала како организацији, тако и оспособљавању људства и увођењу модерних справа и алата. Број чланова се све више повећавао и у професионалним и добровољним ватрогасним јединицама. Увођењем специјалних кола са коњском вучом, која су коришћена за превоз самих ватрогасаца и њихове опреме, много се добило у брзини изласка на место пожара. Тридесетих година прошлог века у ватрогасна средства се убрајају и аутомобили. Коњске запреге су код нас потиснуте као превозно средство тек после II светског рата.

Значајан корак у ватрогасној делатности начињен је доношењем Закона о организацији ватрогаства 1933, када су интегрисане све ватрогасне организације. Подела ватрогасних организација се подударала са поделом по бановинама. Врховни форум је био Ватрогасни савез, у чијем саставу су биле ватрогасне организације: добровољне (индустријске и заводске), обавезне и званичне – професионалне. Добровољне, званичне и обавезне ватрогасне чете су по законским одредбама потпадале под јавне ватрогасне јединице, док су индустријске и заводске чете сматране приватним творевинама.

Након II светског рата, МУП доноси два акта (Упут за организовање ватрогасне службе и Упут за спровођење пожарно-превентивних мера, мера предохране за заштиту од пожара и савремени начин гашења), којима се констатује да Ватрогасни савез Југославије више не постоји. Сву имовину Савеза преузима МУП и постаје иницијатор оснивања државних и добровољних ватрогасних јединица. Државне ватрогасне јединице оснивају се у свим градовима, са људством из редова Народне милиције. За разлику од Добровољне ватрогасне милиције, у Државној ватрогасној милицији су били плаћени ватрогасци, који су службу обављали у две смене. Градови са мање од 30.000 становника имали су највише пет професионалних ватрогасаца. Професионалне ватрогасне јединице основане су у: Београду, Нишу, Новом Саду, Крагујевцу, Суботици, Шапцу... Од 1953. припадници Државне ватрогасне милиције, имали су бенифициран радни стаж, право на униформу, напредовање у служби и друге погодности. Законским решењем из 1956. сва насељена места са преко 15.000 људи треба да имају професионалну ватрогасну јединицу, а од 1982. сва седишта општина и места преко 10.000 становника.

Реорганизацијом државне управе, предвиђено је образовање професионалних ватрогасних јединица у делокругу народних одбора градова и градских општина. Професионалне ватрогасне чете постају Општинске ватрогасне бригаде. Поред тога, по одобрењу МУП-а Србије формирају се Индустријске заводске чете и то у сваком предузећу и заводу, важном за привреду. Ове јединице су претеча данашњих професионалних јединица у индустрији. Долази до кадровског јачања и унапређења техничке опремљености. Након 1982. Министарство унутрашњих послова РС преузима све територијалне ватрогасне јединице у Републици, а 2006. године формиран је Сектор за заштиту и спасавање чији су саставни део све територијалне професионалне ватрогасне јединице у Србији.

Мирјана Лабан

ИЗВОРИ: Извештаји о раду Ватрогасног савеза Србије; Ђ. Г. Аћимовић, Реферати, скрипта за саветовања, 1970–2012.

ЛИТЕРАТУРА: С. Марковић, Историја развоја ватрогаства, Бг 1965; В. Вуковић, Улога и значај ватрогаства у систему заштите, друштвено вредновање активности добровољног ватрогаства, Зборник радова, Н. Сад 1976; В. Аћимовић, „Развој ватрогасне делатности у Југославији", Противпожарна заштита, 1977, 17, 10; И. Јововић, Развој, организација и нормативно уређивање заштите од пожара, Бг 1981; Д. Млађан, „Заштита од пожара кроз историју", Заштита рада, Бг 2004; Група аутора, Историја професионалне службе заштите од пожара у Београду 1964–2004, Бг 2004; С. Пурић, М. Благојевић, Ж. Јанковић, Историјски развој опреме за заштиту од пожара, Зборник радова, Н. Сад, 2004; В. Миланко, Управљање ризиком од појаве пожара, докторска дисертација, Привредна академија, Факултет за менаџмент, Н. Сад 2006; К. Ковачевић, Сага о шабачким ватрогасцима, Шабац 2007; С. Mаџаревић, Хроника ватрогаства Крагујевца 1887–2007, Кг 2007.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)