ВЕРСАЈСКИ МИРОВНИ УГОВОР

ВЕРСАЈСКИ МИРОВНИ УГОВОР, уговор потписан 1919. са Немачком, после завршетка I светског рата. Земље победнице I светског рата потписале су уговор са Немачком 28. VI 1919, тачно пет година од Сарајевског атентата, а то је био први у низу и најважнији од свих пет мировних уговора потписаних на Конференцији мира у Паризу. Преговори великих савезника, пре свега Велике Британије, Француске и САД, започели су и пре формалног почетка рада Конференције (18. јануар), а трајали су готово седам месеци, током којих су испољене различите намере и планови. Мада руковођена жељом за осветом над пораженим непријатељем, Велика Британија се задовољавала предајом немачке флоте и колонија, јер је тиме спасавана њена доминација на морима и океанима. Осим тога, није желела да следи основну намеру Француске да што теже казни Немачку и што дугорочније онемогући њено поновно уздизање. Иако француска ратна савезница, Велика Британија није могла да допусти апсолутну француску превласт у послератној Европи. Предвођене председником Вудроом Вилсоном, САД су, пак, биле подозриве према савезничким намерама, тежећи уклањању последица тајних дипломатских договора и постављању принципијелних начела за уређење послератног света, укључујући право на самоопредељење народа.

Коначна верзија уговора имала је 440 клаузула, штампаних на преко 200 страна, којима су регулисани најразличитији проблеми: од враћања уметничких предмета до најважнијих територијалних, војних и економских питања. Према одредбама о разграничењу, Немачкој је одузето преко 70.000 км². Алзас и Лорена, две покрајине које је Немачка припојила након француско-пруског рата 1870--1871, враћени су Француској, а Ојпен и Малмеди Белгији. Велик део Познања и западне Пруске припао је Пољској, Мемел савезницима, а Данцинг (Гдањск) је постао слободна територија. Будућност Горње Шлезије, Шлезвига и Сара требало је да буде одлучена плебисцитом. Већи део немачких колонија припао је Великој Британији, а потом Белгији, Португалији, Аустралији, Новом Зеланду и Јапану. Немачке сувоземне трупе сведене су на 100.000 војника и 4.000 официра, а поморске на 13.500 морнара и 1.500 официра. Флота није смела имати подморнице и веће ратне бродове; постојање ваздухопловства и оклопних сувоземних снага је забрањено. Десна (источна) обала Рајне је демилитаризована у појасу широком 50 км, а леву су окупирале савезничке трупе, чије је издржавање Немачка такође морала да прихвати. Сарски рудници су уступљени Француској, за коју је, као и за Белгију и Италију, Немачка била обавезна да наредних десет година бесплатно испоручује угаљ. О висини репарација, које је требало да користе све ратом оштећене земље, није постигнут договор. Максимални француски захтеви износили су и до 15.000 милиона фунти, док су се британски кретали између 6.400 милиона и 8.800 милиона. Неслагање око овог износа онемогућило је конкретан договор, због чега је формирана посебна Репарациона комисија. По њеној одлуци, Немачка ни после 12 година није знала колико дугује савезницима, а прву рату, у износу од 5 милијарди златних марака, морала је да плати до 1. V 1921.

Овај уговор, који је требало да послужи као узор и онима које је тек требало склопити са Аустријом, Бугарском, Мађарском и Турском, потписале су све земље учеснице Конференције мира (укупно 32). Представничка тела САД нису их, међутим, ратификовала, без обзира на велику улогу председника Вилсона. Штавише, убрзо после његовог повлачења из политичког живота (1920), САД су са Немачком потписале посебан уговор о миру (Берлин, 25. VIII 1921).

Међу потписницима В. м. у. била је и нова југословенска држава, чија је делегација од јануара до краја маја 1919. била прихваћена под именом Делегације Краљевине Србије, без обзира на проглашење уједињења Југословена 1. XII 1918. У времену вођења преговора о миру са Немачком њено је стварање прихватило неколико држава: Норвешка крајем јануара, Грчка и САД почетком фебруара, а Француска и Велика Британија првих дана јуна 1919. В. м. у. је тако био први мултилатерални уговор који је југословенска држава потписала, чиме је направила први важнији корак укључивања у систем европских држава и стекла колективно међународно признање. Истовремено, због општег огорчења који су његове одредбе изазвале у Немачкој, то ју је довело у потенцијални сукоб с овом великом државом, поготово што је због сопственог несигурног међународног положаја морала да се ослони на Француску, пратећи отуд и њене спољнополитичке смерове. Поједини југословенски делегати су страховали од наметања овако оштрих услова уговора, док су југословенске дипломате у каснијем развоју догађаја покушавале да избегну како сукоб са Немачком тако и њене хегемонистичке планове, верујући да ће она успети да обнови своју моћ. Ово је било посебно видљиво у преломним догађајима и појавама европске историје између два светска рата: враћању Немачкој статуса велике силе у Локарну октобра 1925, њеном уласку у Друштво народа 1926. и, још више, изласку из ове Лиге октобра 1933, отвореном кршењу В. м. у. почев од 1935, мењању политичке карте Европе марта 1938. Осим тога, немачко незадовољство одредбама В. м. у., као и незадовољство других поражених земаља, чији су резултат биле оптужбе против тзв. „версајског система", одразило се и на југословенску државу. Политичко-пропагандни назив „версајска" требало је да је политички дисквалификује као вештачку, конференцијску творевину, стварајући услове за што радикалније преуређење, спољно и унутрашње, укључујући и њено уништење као државе.

ЛИТЕРАТУРА: Ч. Попов, Од Версаја до Данцинга, Бг 1976; А. Митровић, „О Конференцији мира 1919--1920. и 'Версајском систему'", ЈИЧ, Бг 1989, 1--4; Џ. М. Робертс, Европа 1880--1945, Бг 2002; А. Митровић, Време нетрпељивих. Политичка историја великих држава Европе 1919--1939, Бг 2004.

М. Радојевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)