ВАСИЉЕВИЋ, Миодраг А.

ВАСИЉЕВИЋ, Миодраг А., музички педагог, етномузиколог, универзитетски професор (Закута, Гружа, 9. IX 1903 – Опатија, Хрватска, 9. VIII 1963). Музику учио у Музичкој школи „Мокрањац" у Београду, у којој је 1930. завршио наставничко-теоретски одсек и композицију (класа М. Милојевић). Од 1931. до 1937. радио као наставник музике у женској и мушкој гимназији у Скопљу. То је период који ће се касније показати суштинским за његово опредељење да се бави музичком педагогијом и етномузикологијом. Као педагог В. се у почетку посебно посветио проблематици солфеђа, а нарочито решавању проблема интонације. Покушавао је да на основу музичког фолклора, који је сматрао блиским ученицима, установи методе учења које би смениле тадашње системе преузете из класичних западних школа. Године боравка у Скопљу искористио је и за сакупљање музичког фолклора блиских крајева, посебно скопске Црне Горе и Косова (Космета), а почетно интересовање за педагошку примену фолклора прерасло је касније у научно бављење народном музиком, односно етномузикологијом. По повратку у Београд (1937) био је професор у Средњој музичкој школи при Музичкој академији. У послератном периоду био је активни учесник у оснивању Одељења за народну музику Радио Београда; редовни професор интонације, фолклора и методике, те оснивач Одсека за музички фолклор (1961, од 1990. Одсек за етномузикологију) на Музичкој академији у Београду; сарадник (од 1950) Музиколошког института САНУ и један од оснивача Удружења фолклориста Србије; учесник у оснивању (1951) и први секретар Југословенског националног комитета Међународног савета за музички фолклор. Отелотворење његових педагошких размишљања представља трилогија о функционалној методи учења (западног) тоналног система, коју чине књиге Интонација (Бг 1939), Нотно певање у теорији и пракси 1. и 2. део (Бг 1940) и Једногласни солфеђо: заснован на народном певању (Бг 1950). У првој од његових збирки музичког фолклора – Југословенски музички фолклор I. Народне мелодије које се певају на Космету (Бг 1950) – светлост дана коначно је угледао фолклорни материјал марљиво сакупљан две пуне деценије. Ова збирка није била сачињена у маниру претходника, које је сам апострофирао (В. Р. Ђорђевић, С. Мокрањац, К. Манојловић), а оно што је значајно одваја од публикација наведене групе мелографа, али и од ставова појединих утемељивача метода етномузиколошког рада код нас (К. Манојловић, П. Коњовић), јесте студија која се бави тоналним основама нашег музичког фолклора. Теорија „квинтног дура", која је у њој изложена, требало је да дешифрује и научно утемељи основе свих тонских система у нашој народној музици. Ма колико критикована и оспоравана, она и даље представља значајан и до сада једини понуђени оквир за размишљања о националном музичком геному. У збирци Југословенски музички фолклор II. Народне мелодије које се певају у Македонији (Бг 1953) објављена је и обимна студија о трохејским метричким облицима у музичком фолклору народа Југославије. Као резултат сарадње са Музиколошким институтом САНУ изшла је и трећа у низу, збирка Народне мелодије из Санџака (Бг 1953), у којој је штампано и Објашњење знакова и терминологије. Суочен, наиме, са извесним неслагањем савременика у погледу његових веома општих теорија, В. ту даје посебно тумачење новоуведене терминологије, које умногоме олакшава правилније разумевање студија објављених у прве две збирке. У поновном издању прве збирке (Народне мелодије с Косова и Метохије, Бг 2003) објављена је и студија Структура тонских низова у нашој народној музици, изворно сачињена још 1950, али необјављена. Поменуто Објашњење посебно добија на сврховитости и значају у светлу ове, накнадно објављене студије. Изузетну важност у његовом етномузиколошком стваралаштву има четврта збирка Народне мелодије лесковачког краја (Бг 1960). Поред тога што је у збирци презентиран специфичан музички фолклор једног дела југоисточне Србије, много је значајније што је у њој објављена и студија која објашњава необично важне везе између музичког фолклора и друштва, односно средине у којој он настаје. Почевши од циклуса природе (годишњих доба) и људског бивствовања (које, по народном веровању, обележавају три битна догађаја – рођење, свадба и смрт), В. поједине мелодије прецизно везује за одговарајућа понашања и процесе у људској заједници. Овакав контекстуални приступ музичком фолклору и данас је основ етномузиколошких проучавања. Издвајајући се од претходника који су музички фолклор посматрали превасходно као посебну музичку врсту, често га користећи као извор инспирације за сопствене композиције, В. је објављивањем ове студије коначно научно утемељио етномузикологију у Србији. Услед његове преране смрти пета збирка Народне мелодије из Црне Горе (Бг 1965) објављена је постхумно, али без започете студије о стиху (делови рукописа налазе се у ауторовој заоставштини која се чува у породичном архиву у Београду). Постхумно је објављена и збирка Југословенске народне песме из Санџака. Записано од народног певача Хамдије Шахинпашића (Москва 1967), која заокружује опус овог значајног ствараоца и истраживача српског музичког фолклора. Текстови које је као саставни део музичке традиције бележио В. драгоцени су и за истраживаче народне поезије као уметности речи. Пошто су резултат В. непосредног, савесног магнетофонског снимања на терену и то у оквиру историјског, друштвеног и културног контекста, они су постали незаобилазни део проучавања појаве варијантности народних песама. Добитник је Седмојулске награде за животно дело (1962).

ЛИТЕРАТУРА: Народно стваралаштво. Фолклор, 1973, 47/48 (двоброј посвећен десетој годишњици смрти М. Васиљевића); Х. Лубен, „Миодраг А. Васиљевић – оснивач српске етномузикологије", М. Марковић, „Како је настао први српски етномузиколог", Расковник, 1993, 73–74; М. Марковић, „Етномузикологија у Србији", НЗ, 1994, 3.

Младен Марковић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)