ВЛАДИЧАНСКИ ПРЕСТО

ВЛАДИЧАНСКИ ПРЕСТО, свечано, понекад монументално и раскошно украшено седиште архијереја, смештено у предолтарски део наоса, спрам јужних двери. Редовна је појава у катедралама, неким парохијским црквама и у значајнијим манастирима везаним са седиште епархије. Осим в. п. или трона назива се и архијерејски трон или амвон, рундук, место, доње или припремљено место, као и место где се облачи архијереј. Порекло в. п. није јасно. Према Д. Паласу, појавио се у VIII в. и, под утицајем измена у богослужењу Првог входа, резултат је повлачења „спољног трона" из атријума, најпре у нартекс а потом у наос. У Јерусалиму, Сирији и на Криму трон је у предолтарском делу наоса присутан од позноантичких времена. Његов први поуздан помен потиче из X в. У Типику Св. Софије каже се да уз горње место има и „доње место у средини храма". У каснијим временима, в. п. се прати од Србије до Александрије и Грузије и од Јерусалима до Русије. У Србији је устаљен у епископским црквама од XIII столећа. У средњи век и турскo доба датују се постоље за престону ложу из Ђурђевих ступова код Берана, фрагменти камене фотеље из Ариља, ложа за престо поглавара Српске цркве у пећким Св. апостолима, остатак стасидиона у Св. Атанасију у Лешку, трон-ниша и делови трона на балдахин, оба у цркви Св. Варваре на Рељиној градини код Раса, и постоље за трон рашких епископа у цркви Св. Петра у Расу. Српске цркве XVIII и XIX в. имају в. п. упадљиво често. Међу најрепрезентативније примере спадају они из Хопова, Крушедола, Успенске цркве у Иригу, цркве Ваведења у Сремским Карловцима, те београдске Саборне цркве. Заступљеност архијерејског трона у саборним храмовима православног света сразмерна је његовој улози у богослужењу. Било да служе или присуствују богослужењу, епископи већи део службе проводе у наосу, седећи или стојећи на в. п. Ту се заустављају по уласку у храм, ту се облаче и скидају са себе богослужбену одежду, одатле дају благослов свештеницима и ђаконима, ту примају поклоне и целиве али и осењују народ, те заједно с њим говоре: Господи помилуј, произносе: Мир свима, Символ вере, Приђите, поклонимо се. Од краја средњег века свечана интронизација новопостављеног епископа врши се управо на в. п.

У погледу форме в. п. укључује све познате типове свечаног седишта: нишу, фотељу с високим и ниским наслоном за леђа, стасидион, трон с балдахином и ложу за престо. Израђује се у камену и дрвету. У средњем веку украс се јавља повремено и изводи у плитком рељефу, у турско доба и инкрустацијом. Под утицајем Запада у српским црквама XVIII и XIX столећа сем симбиозе стасије и балдахина јавља се стасидион са табернаклом на месту наслона за леђа и „небом" изнад њега, док целина, услед сложене архитектонике облика, обиља украса и позлате, постаје изразито „торжествена". Зидне површине иза престола и уз њега у средњем веку покрива живопис тематски везан за трон. „Престону" тематику у српским црквама (Жича, Ариље, Рас, Богородица Љевишка, Грачаница, Св. апостоли у Пећи) чине Христос, Богородица, апостоли, свети оци, оснивачи и угледни поглавари помесних цркава. У подлози тематике везане за в. п. стоје основне идеје учења о епископу и цркви као слици Христа, прејемнику апостола и наследнику светих отаца, о видовима и природи епископске власти или о пореклу и јединству цркава. Сликари новог века престону тематику излажу у склопу самог трона. Новозаветне личности и представе остају и даље у основи програма, али се он шири, па се схватања о природи епископске власти у XVIII в. излажу и помоћу амблематичких илустрација врлина, док тематици идућег столећа печат даје место које у програму заузима лик оснивача Српске цркве, Св. Саве.

ЛИТЕРАТУРА: А. Голубцев, O Стартом архиерейском месте въ храме: Соборные чиновники и особености служъбы по нимъ, Москва 1907; D. I. Pavllaõ, „O episkopikovõ evxw qrovnoõ kai to aspastikovn twn ekklhsiwvn", Epethriv" Etaireiva" Buzantinwvn Spoudwvn, КГ/1953; М. Радујко, Епископски престо у Србији средњег века, Бг 2008; М. Костић, „Сликани програм тронова", у: Тронови цркве манастира Крушедола, Н. Сад 2009.

М. Радујко

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)