ВОЈСКА СРБИЈЕ

ВОЈСКА СРБИЈЕ, оружана сила државе Србије. Основно обележје оружане силе у Србији XIX в. био је паралелизам проистекао из доба Устанака. Током наредног периода два њена вида -- Стајаћа и Народна војска (милиција) наставилe су своје постојање. У првом периоду, до стицања независности примат је носила Народна, док ће након тога у Краљевини приоритет углавном припасти Стајаћој војсци.

Период 1830--1912. Мада су извесни војни облици у виду Уписаних пандура тј. солдата постојали и пре 1830, проглашење Хатишерифа носило је собом и формално право да се у Србији, у циљу очувања реда, могу држати извесне мање јединице. Користећи ово кнез Милош је само неколико месеци након тока, од 149 изабраних младића, образовао прву јединицу Пешачке гарде или Кадета. Наредне године, под вођством Јосифа Шлезингера, образован је и војни оркестар. Уследило је образовање друге јединице гарде, као и коњичког ескадрона. Артиљерија, као трећи војни род, уведена је касније, 1836, након Милошеве посете Цариграду, где је од султана на поклон добио шест топова. Даља разрада војне организације Србије током 30-их година донела је и прву војну поделу земље у оквирима четири војне команде из којих је две године касније, 1837, као нова, пета, изузета варош Београд. Целокупне трупе у Кнежевини Србији 1838. досезале су бројку од 2.417. војника и официра. Стални кадар током низа наредних деценије, неће се значајније увећати, па ће његов број сврстан у четири батаљона пешадије, две артиљеријске батерије, два ескадрона коњице и чету инжењерије изнети тек 3.529 људи.

Уставобранитељски систем, почетком 50-их, донео је у Србију неке од најзначајнијих војних установа. Прва од њих била је Артиљеријска школа, а друга Тополивница, односно Војни завод у Крагујевцу. После неколико неуспешних покушаја у Београду је марта 1850. под управитељством Фрање Заха отворена Артиљеријска школа, будућа Војна академија из које је пет година касније изашло првих десет официра. Три деценије потом, 1880. установа ће и званично постати Војна академија, при чему ће Нижој бити придодата и Виша школа. Насупрот унапређењу ранга установе број уписника, упркос извесном порасту, остаће и даље мали. Тако ће просечна класа до самог краја XIX в. бројати тек тридесетак питомаца док ће укупан број до 1914, укључујући и оне на школовању (укупно 46 класа), изнети 1960.

Друга, нешто млађа, установа била је Тополивница у Крагујевцу којој је, слично Војној академији, такође претходио један неуспешан покушај оснивања. Пет година након овога, 27. Х 1853, под вођством мајора тополивца Шарла Лубрија изливен је успешно први топ чиме је ова установа и званично започела свој рад. Ливење топова, као и каснији рад на стрељачком наоружању, захтевало је и стручну радну снагу, због чега је већ октобра наредне године при Тополивници, основана и Занатлијска, касније Војнозанатлијска школа, која ће са извесним прекидима радити све до 1941.

Оснивање двеју војних школа, Артиљеријске и Занатлијске, представљало је тек почетак војношколског система, пошто се од краја 80-их њима придружило још неколико ових установа. Углавном су то биле подофицирске школе, укупно њих четири, (пешадијска, артиљеријска, инжењеријска и коњичка), а слична пракса у виду средњих стручних школа (санитетских и ветеринарских) настављена је и у првој деценији XX в.

Даљи развој војних институција збио се током шездесетих година XIX в., а један од главних чинилаца овог процеса било је Министарство војно. Међутим, иако је његов континуиран рад започет тек у време друге владавине кнеза Михаила, у мају 1862, до те године забележена су већ два краткотрајна покушаја његовог оснивања. Први је био током Устанка, 1811, а други у доба владавине кнеза Милоша 1834. И у наредном периоду било је установа које су барем делимично вршиле улогу Министарства војног. Прва од њих била је Војно-полицајна канцеларија основана 1837, која је већ следеће била подељена на два одељења -- Главни војни штаб и Главни комесаријат*.* Наследник Канцеларије, од 1859. до 1862. била је Главна војна управа, која је за разлику од претходне била изузета од јурисдикције министра унутрашњег дела и тиме непосредно подређена кнежевској власти. Закон о Централној државној управи из 1862. предвидео је оснивање Министарства војног, које је у својој првој фази имало најпре три, потом четири одељења. Коначно, од 1883. број одељења досегао је осам с тим што су нека од њих, током целог наредног периода, превођена односно враћана, било Главном генералштабу, било Команди активне војске. Промена министара, од првог, Хиполита Мондена, такође је била честа. До 1918. било их је укупно 35 од којих је половина била на функцији и по више пута.

Друга тековина из 60-их година био је Закон о народној војсци којим је ова већ традиционална институција, по први пут правно регулисана. Њоме су сви мушки грађани од 20 па до 50 година старости подлегали општој војној обавези и били сврстани у две класе. Прва класа била је у доби од 20 до 35, док су другу (резерву) сачињавали мушкарци од 35, закључно са 50 година старости. Подела Народне војске предвиђена је према територијалном начелу у оквиру пет команди од којих се свака делила на три до пет војних срезова (укупно 17). Број срезова одређивао јe број пешадијских пукова, ескадрона коњице и одељења инжењерије, док су за артиљеријску послугу (6 батерија) предвиђени само грађани Београда и Крагујевца. Овим је, барем формално, војска знатно увећана пошто је само прва класа бројала преко педесет хиљада војника. Три године касније, 1864. два вида оружане силе, Стални кадар и Народна војска, новим законом о устројству војске постављена су под исти законски оквир.

Изградња војске, поготово у овом периоду, представљала је огроман материјални трошак односећи понекад (1864) више од две трећине целокупног државног буџета. У каснијим раздобљима ови издаци су у опадању, а најмањи, само 17% државног буџета учињен је 1891. После тога, у наредне две деценије, средства за војску углавном су била идентична, односећи просечно четвртину целокупног буџета.

Устанак у БиХ и припреме за рат са Турском узроковали су и стварање посебне комисије, захваљујући чијем је раду по први пут, у јануару 1876, устројен Главни генералштаб који је, иако непотпун, одмах након објаве рата добио функцију Штаба главне команде. Начелно у миру, Генералштаб је био орган Министарства војске, у чији је састав осим Опште канцеларије (персонални послови), улазило још три одељења (Оперативно, Географско и Историјско). Касније Уредбе (из 1884, 1896, 1898, 1900, 1902), као и њихове измене, углавном нису промениле ову структуру, осим што су поједина одељења, због обима послова, разврставана на све већи број одсека. Тако је Оперативно од 1884, подељено на два одсека (Унутрашњи и Спољашњи), а Географско на четири (Географско-статистички, Тригонометријски, Топонометријски и Топографски). Нека одељења и одсеци касније су поново спајани, а често и превођени у Министарство војно и Команду активне војске, па је због овог у два наврата, 1898--1900. и 1902, Генералштаб бивао и формално укинут.

У историјату оружане силе Краљевине Србије 80-е године представљале су прекретницу, при чему се не мисли само на модернизацију артиљеријског парка. Куповина новог стрељачког наоружања (Мauser М-80) била је још значајнија пошто је нова модерна пушка донела собом и трајну оријентацију на овај систем, који ће у разним облицима или изменама, страним и домаћим, опстати све до почетка седме деценије XX в. Ипак, највећа тековина овог периода била је коначно разрешење организационог питања пошто се дилема, односно паралелизам Стајаће и Народне војске (милиције) провлачио у Србији још од времена Првог устанка. Оличење тога био је нов Закон о устројству војске из 1883, који је, уз већ ранију, у миру заправо само номиналну војну обавезу, увео и редовно служење војног рока. Оно је започињало са навршених 20 и трајало две године (Стални кадар), после чега је обвезник, све до своје 30. године, припадао најпре Првом (Редовна војска), затим Другом и коначно Трећем позиву (до навршене 50.). Овај систем, са извесним померењима годишта, остао је све до балканских ратова, с тим што је Законом из 1901. уведена и Последња одбрана за мушкарце млађе од 20 и старије од 45 година. Исти закон увео је и нову формацију војске, којим су укинути корпуси, а заведене дивизије тј. дивизијске области (5). Свака од области у рату је давала 5 дивизија Првог и исто толико Другог позива. Дивизија је била састављена од по три пешадијска, једног артиљеријског пука и пратећих јединица и команди, а сваки од пешадијских пукова имао је у свом саставу по четири батаљона. У миру пак, формација је била знатно мања, обухватајући само 20 пукова са по два, а касније са још по једним (гардијским) батаљоном.

Хронолошки кратка, али по динамици и последицама врло значајна била је фаза реформе спроведена 1897--1900. У том раздобљу, под вођством бившег краља Милана, сада на положају команданта Активне војске, дошло је до знатних измена, како у домену хијарархијске структуре и формацијског састава, тако и оних везаних за техничко унапређење. Најважнија промена била је она везана за структуру старешинског састава.

Хијерархијски гледано, највећа измена тицала се поновног установљења, трећег по реду, Команде Активне војске. Ова установа постала је најзначајнији војни орган преузевши делимично компетенције како Министарства војног, тако и Главног генералштаба. Друга од структуралних промена била је укрупњавање формацијских састава. Тако је током 1896--1899. 20 пукова Сталног кадра сведено на свега 15, али су при томе уместо 2 сада имали 4 батаљона тј. укупно 60. Техничко опремање углавном се свело на куповину 90.000 брзометних пушака (Маузер М-98), као и поруџбину 44 нова артиљеријска оруђа. Старешинском кадру посвећена је ипак највећа пажња. Уз једну нову, четврту по реду, подофицирску школу, знатно је проширен и упис на Војну академију, при чему је дужина школовања са три скраћена на само две године. Због тога су класе (30--32) школоване у овом периоду биле знатно бројније од ранијих, чиме је дотадашњи мањак активних старешина барем делимично био попуњен.

За војску у Србији Закон о Устројству војске из 1883. био је камен међаш. Нови закони из 1886. и 1901, као и њихове многобројне Измене и допуне (1885, 1890, 1895, 1896, 1897, 1898, 1900, 1904) представљали су само даљу разраду војне организације која ће уз минорне промене опстати све до почетка ратова 1912. Сви остали проблеми, чак и након промене династије, биће углавном техничке природе, у смислу даље набавке стрељачког наоружања или увођења нових војно-техничких достигнућа (балони, авиони, аутомобили). Ипак, у неким случајевима (→ Топовско питање), набавка новог наоружања имаће и своје крупне политичке последице.

М. Ј. Милићевић

Период 1912--1918. У епоху ратова за ослобођење и уједињење (1912--1918) Војска Краљевине Србије је ушла интензивно организационо, формацијски, кадровски, доктринарно и материјално припремана између 1906. и 1912. Септембра 1912, пред избијање рата с Турском, потпуно су мобилисани први и други позив, као и делимично трећи позив. Формирано је по пет дивизија првог и другог позива, као и једна коњичка дивизија, док је од претичућег људства првог позива формирано још шест прекобројних пешадијских пукова, који су ушли у састав дивизија оперативне војске и Моравске бригаде. Оперативна војска је груписана у четири стратегијске групације и један здружени одред који су оперисали на кључним операцијским правцима. Прва армија као најјача стратегијска групација је оперисала на Кумановском правцу са задатком извођења одлучујуће битке на Овчепољској висоравни. Заједничка Друга армија, која је у свом саставу имала и једну бугарску дивизију, кретала се на споју бугарског и српског дела фронта; Трећа армија је наступала на правцу Косова и Метохије, а Ибарска војска у правцу рашке области, док је Јаворска бригада наступала као потпора Ибарској војсци уз осигурање границе са Аустроугарском. Брза победа над Турском је суштински показала борбене квалитете српске војске. У рат с Бугарском наредне године В. С. је ушла с истоветном организацијом. Изузетак је представљало формирање посебних снага за осигурање новоуспостављене границе с Албанијом. Након демобилизације по окончању Другог балканског рата отпочео је рад на новој организацији В. С. Реорганизација је спровођена на бази искустава из минулих ратова. На територији новоослобођених области је образовано пет нових дивизијских области: Ибарска са седиштем у Новом Пазару, Косовска са седиштем у Приштини, Битољска са седиштем у Битољу, Вардарска са седиштем у Скопљу и Брегалничка са седиштем у Штипу. Највећи део кадровских трупа је био концентрисан на територији „нових области". Упади албанских наоружаних група, који су започели већ у септембру 1913. и трајали до пролећа 1914, захтевали су ново војно напрезање Србије и делимичну мобилизацију трупа првог позива на територији Шумадијске и Дринске дивизијске области.

Започети послови у циљу реорганизације војске нису у потпуности завршени до почетка I светског рата. На почетку рата је поново образовано по пет пешадијских дивизија првог позива и једна посебна коњичка дивизија, а од прекобројних пешадијских пукова је формирана Комбинована дивизија. Дивизије су груписане у три армије. Најзначајнија Друга армија је концентрисана у дубини територије са задатком интервенције на кључном операцијском правцу, док је Прва затварала моравски, а Трећа дрински правац. Ужичка војска дејствовала је на ужичком правцу. Бриљантне победе на Церу и Колубари су поново показале изузетне оперативне квалитете Војске Краљевине Србије. Инвазија Аустроугарске, Немачке и Бугарске на Србију у јесен 1915. приморала је српску војску на повлачење према албанском приморју. Одступни марш-маневар је изведен уз упорне борбе и изузетно високе губитке. У пролеће 1916. је извршена нова реорганизација. Од постојећег људства је формирано шест пешадијских дивизија (Дринска, Дунавска, Моравска, Тимочка, Шумадијска и Вардарска), као и посебна коњичка дивизија, које су сврстане у три армије. Војска је добила француско наоружање и војну опрему. Услед претрпљених великих губитака у операцијама на Солунском фронту и немогућности попуне услед окупације целокупне државне територије током 1917. је извршена нова реорганизација. Укинути су четврти пукови у дивизијама, уз смањење бројног стања постојећих батаљона. Истовремено је укинута и Трећа армија, а њене дивизије су ушле у састав преосталих армија. Доласком југословенских добровољаца из Русије на Солунски фронт Вардарска дивизија је попуњена добровољцима и преформирана у Југословенску дивизију. У таквом стању српска војска је дочекала пробој Солунског фронта и извела победоносне операције које су резултирале стварањем југословенске државе.

Настанком југословенске државе престала је да постоји Војска Краљевине Србије. Како је српска држава своју државност уградила у темеље југословенске краљевине, нова војска је настала организацијско-формацијским и кадровским проширењем постојеће оружане силе Краљевине Србије. Њена ратна искуства, доктрина, систем попуне и мобилизације, виши командни кадар, наоружање и војна опрема, систем означавања, изглед униформе и традиције су преузети из српске војске. Уз одређене измене и неопходно временско прилагођавање, искуства и традиције српске војске су представљали једно од најбитнијих обележја југословенске војске све до априлског слома Краљевине Југославије 1941. У социјалистичкој Југославији је дошло до формалног раскида са војним традицијама српске војске, али су дуги низ година, неприметно и без формалног признања њена ратна искуства, посебно у домену стратегије и система мобилизације, суштински била уткана у војну теорију и праксу југословенске оружане силе.

Период од 2006. Нестанком Државне заједнице Србије и Црне Горе маја 2006, Република Србија је обновила сопствену државност. Од јединица, команди и установа дотадашње заједничке војске образована је В. С. Истовремено је убрзан и процес реформи започет још 1992. Савремена В. С. је дефинисана као оружана сила система одбране и носилац оружаног супротстављања војним облицима угрожавања безбедности државе. Организована је на стратегијском, оперативном и тактичком нивоу и у команде, јединице и установе. Начелно је чине видови, родови и службе. Попуњава се професионалним и резервним саставом. Потпуно је професионализована почетком 2011. Мисије Војске су: одбрана државе од спољног оружаног угрожавања; учешће у изградњи и очувању мира у региону и свету; подршка у случају природних непогода и катастрофа. Основни задаци Војске су: одвраћање од оружаног угрожавања и других војних изазова, ризика и претњи безбедности; одбрана територије, ваздушног простора и акваторије; оспособљавање војника, старешина, команди, јединица и установа за реализацију мисија и задатака; учешће у међународној војној сарадњи и мировним операцијама под окриљем ОУН и система колективне безбедности; пружање помоћи у случају природних непогода и катастрофа већих размера, у којима су угрожени људски животи, животна средина и материјална добра. Видови В. С. су Копнена војска и Ваздухопловство и противваздухопловна одбрана, а родови: пешадија, оклопне јединице, артиљерија, инжињерија, артиљеријско-ракетне јединице за противваздухопловна дејства, авијација, речне јединице и јединице за електронска дејства. Службе се деле на опште и логистичке. Опште су: кадровска, телекомуникацијска, обавештајна, безбедносна, информатичка, атомско-биолошко-хемијска, ваздушно осматрање и јављање, геодетска, правна, финансијска, метеоролошка и навигацијска служба а логистичке су: техничка, интендантска, санитетска, саобраћајна, ветеринарска и грађевинска служба. На челу Војске се налази Генералштаб као највиши стручни и штабни организациони део В. С., надлежан за њену припрему и употребу у миру и рату. Јединице директно потчињене Генералштабу су: Гарда, Централна логистичка база, Бригада везе и центар за електронска дејства. У саставу Генералштаба В. С. налазе се: Здружена оперативна команда, као и управе за људске ресурсе (Ј-1), обавештајно-извиђачки послови (Ј-2), оперативни послови (Ј-3), логистика (Ј-4), планирање и развој (Ј-5), телекомуникације и информатика (Ј-6), обука и доктрина (Ј-7), одељење за финансије (Ј-8) и цивилно-војну сарадњу (Ј-9), као и Управа војне полиције. Здружена оперативна команда надлежна је за руковођење и оперативно командовање Војском. Оперативну команду чине представници осталих целина Генералштаба, а по потреби и команде оперативних нивоа, како би се успешно планирала и објединила интервидовска дејства различитих састава Војске, али и осталих елемената система одбране Републике Србије. Команда припрема документа и планове за командовање јединицама Војске у операцијама, које су одговор безбедносних структура земље на актуелну кризу.

Копнена војска је најмасовнији и најстарији вид војске. Њена организација, састав, оружје и опрема прилагођени су додељеним мисијама и задацима В. С., пре свега за дејства на копну. Копнену војску чине четири здружене бригаде, артиљеријска бригада, специјална бригада, речна флотила, као и више мањих јединица намењених за обезбеђење командовања и логистичку подршку. Ваздухопловство и противваздухопловна одбрана је вид Војске који обједињује родове и службе чији су организација, састав, оружје и опрема прилагођени за извођење борбених дејстава по циљевима у ваздушном простору и на земљи. Чине га две ваздухопловне бригаде, по једна бригада намењена за ваздушно осматрање и јављање и противваздухопловна дејства, као и неколико јединица намењених за обезбеђење система командовања и подршку. Командa за обуку формирана је 23. IV 2007, од делова јединица Оперативних снага, Копнених снага и Ваздухопловства и ПВО. Тиме је извршено обједињавање седам територијалних центара за основну обуку и пет центара за стручноспецијалистичку обуку видова, родова и служби (КоВ, В и ПВО, АБХО, логистике, везе и информатике). Данас се у саставу Команде за обуку, поред центара за обуку, налазе и команде за развој територијалних бригада, полигони за обуку и стрелишта. Команда за обуку је смештена у Београду, а центри за обуку и команде за развој територијалних бригада налазе се у Сомбору, Панчеву, Јакову, Ваљеву, Зајечару, Крушевцу, Лесковцу, Пожаревцу, Батајници и Горњем Милановцу.

А. Животић

ЛИТЕРАТУРА: Споменица педесетогодишњице Војне академије 1850--1925, Бг 1925; Н. Б. Ракочевић, Ратни планови Србије против Турске од вожда Кара-Ђорђа до краља Петра, Бг 1933; Р. Марковић, Војска и наоружање Србије кнеза Милоша, Бг 1957; Б. Богдановић, Пушке, Бг 1990; М. Бјелајац, Војска Краљевине СХС/Југославије 1922--1935, Бг 1994; Љ. Поповић, М. Милићевић, Министри војни кнежевине и краљевине Србије 1861--1918, Бг 1998; В. Иветић, Начелници Генералштаба, 1976--2000, Бг 2000; М. Ј. Милићевић, Реформа Војске Србије 1897--1900, Бг 2002; Б. Димитријевић, Југословенска армија 1945--1954. Нова идеологија, војник и оружје, Бг 2006; С. Ратковић Костић, Европеизација српске војске 1878--1903, Бг 2007; Група аутора, Обука српске војске 1804--1918, Бг 2007.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)