ВИТКО

ВИТКО, војвода, властелин (?, друга половина XIV в. – ?, после 1422). Уздигао се вероватно у време опсежних друштвених промена које су задесиле српску аристократију након побуне властеле против Стефана Лазаревића 1398. У изворима се спомиње као човек близак деспоту Стефану у време ратова за превласт између синова султана Бајазита I, крајем прве деценије XV в. После поделе Српске деспотовине 1409. између браће Стефана и Вука Лазаревића обављао је за деспота Стефана поверљиву преговарачку мисију у табору османског претендента на престо принца Мусе. Преговори су резултирали савезништвом у оквиру борби за османско наслеђе, као и заједничким војним походом који се завршио битком код Космидиона 1410. у близини Цариграда. Титула војводе упућује на учешће В. у деспотовој војној служби, што је подразумевало и ангажовање у војним походима. Његов наредни помен датиран је тек на почетак треће деценије XV в. Тада се поново јавља у улози деспотовог дипломате, овог пута у српско-млетачким преговорима. После смрти господара Зете, Балше III, сестрића Стефана Лазаревића, дошло је 1421. до отворених сукоба између Млечана и деспота у Зети. Венеција је освојила велик део зетске територије, док је војска деспота Стефана успела да поврати градове Бар и Дриваст. Успостављено примирје између српске и млетачке стране било је орочено на шест месеци, до маја 1422. Деспот Стефан је априла 1422. послао В. у Венецију да преговара око сређивања међусобних односа. Преговори вођени око судбине заузетих градова и, нарочито, Скадра, који се налазио у млетачким рукама, нису довели до коначног решења спора. В. је по завршетку мисије превезен у Дубровник, где је обдарен са 150 дуката. Дипломатски покушаји окончања сукоба настављени су током лета у Србији, а В. је вероватно у њима учествовао као деспотов представник. После тога више се не спомиње у историјским изворима.

ИЗВОРИ: М. Пуцић, Споменици српски, I, Бг 1858; „Константин Филозоф и његов живот Стефана Лазаревића деспота српског", ГСУД, 1875, 42; Ш. Љубић, Листине о одношајих између јужнога Славенства и Млетачке републике, VIII, Зг 1886; Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I, Бг – Ср. Карловци 1939.

ЛИТЕРАТУРА: M. Пурковић, Кнез и деспот Стефан Лазаревић, Бг 1978; Историја српског народа II, Бг 1982; Ј. Калић, Срби у позном средњем веку, Бг 1994; А. Веселиновић, Држава српских деспота, Бг 1995.

Марко Шуица

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)