ВУК ГРГУРЕВИЋ

ВУК ГРГУРЕВИЋ (Змај Огњени Вук), деспот (?, око 1438 – ?, 16. IV 1485). Први српски деспот под угарском влашћу, био је ванбрачни син Гргура Бранковића и унук деспота Ђурђа. Први поуздани помен В. потиче из 1458. у вези са сукобима између присталица проугарске и протурске струје у Смедереву до којих је дошло после смрти деспота Лазара. В. се тада налазио уз свога оца, слепог Гргура који се у Србију вратио са турским трупама. Будући поражен у сукобу са Матијом Корвином у Срему, В. је при повлачењу преко Дунава спалио Ковин. У време пада Смедерева под власт Османлија (1459), В. се налазио у турској служби. Податак да је папа Пије II преко њега одржавао преписку са румелијским беглербегом, упућује на закључак да је био веома близак овом високом турском достојанственику. У другој половини 1464. В. је прешао на страну угарског краља, који му је као потомку српске владарске породице доделио деспотску титулу. Despotus Rasciae први пут је изричито поменут у писму краља Матије Корвина млетачком дужду Христофору Мору од 18. II 1465. Од тог времена В. је непрекидно био у служби угарског краља. Његов превасходни задатак био је да окупља српски живаљ на територији јужне Угарске и организује га за борбу против Османлија, али су деспот В. и српски ратници војевали и на другим ратиштима. Већ 1468. за време похода у Чешку међу великашима у табору краља Матије поменут је и Lupus despota. Почетком 1471. током војевања у источној Босни деспот В. је спалио Сребреницу. Од почетка 1476. када је Матија Корвин освојио утврђење Шабац на Сави, В. је редовно учествовао у ратним операцијама вођеним на угарско-турској граници до 1483. У време мировних преговора између Матије Корвина и Бајазита II (1482–1483) деспот В. је одржавао редовну преписку са султаном и смедеревским санџакбегом Али-бегом Михалоглуом, чиме су до изражаја дошле његове дипломатске вештине. Био је ожењен Барбаром Франкопан са којом није имао потомства. Његови поседи били су концентрисани махом у Срему (Беркасово, Ириг, Купиник), али је поседовао још Белу Стену, Тетушевину, Комогојно, Градису и Костајницу у Славонији и Хрватској. Поседе је добијао од краља Матије за различите заслуге учињене угарској круни.

Катарина Митровић

У народној књижевности опеван је под различитим именима (Огњени Вук, Деспот Вук, Змај Огњени Вук, Вукић Бранковић, дијете Огњан, дете Огњаниче, Деспотић Вук, Вук од Сријема, Вук Јајчанин и др.), пре свега у српској и српско-хрватској народној поезији, али и на ширем јужнословенском подручју. Старији слој бележења памти вазални однос В. према краљу Матији, историјске околности и простор на коме је живео, али се јављају и јасни трагови змајевских одлика. Елементи историјске судбине В. – незаконито порекло, очево ослепљење, сукоби у породици, прелазак из турске у угарску службу, војничка слава, храброст, могуће припадање витешком реду змаја – могли су утицати на активирање митске матрице о змајевитом јунаку. Песме из збирки Вука Караџића и оне из каснијих записа, као и предање, у већој мери се одвајају од историје, пошто је представа о змајевићу битно моделовала историјско памћење, задржавајући у свести колектива оне сегменте који се с њом поклапају (усамљеност, подвојеност између људске и демонске природе, везаност за границу и способност да се та граница чува и прелази). Битне сегменте епског животописа, на нивоу укупног певања о деспоту В., чине: натприродно порекло и чудесно рођење, скривање детета, убрзано одрастање, стицање коња (оружја), прво јунаштво, освета за зло нането оцу и стрицу или хранитељу, женидба скопчана са свладавањем препрека, победа над демонским непријатељем, те смрт због нарушавања табуа змајевских белега или њиховог уништавања. Његова поетска биографија обликује се од историјских чињеница и древних веровања, наслојавањем архаичних представа о јунаку као диморфном, људском и демонском бићу, заштитнику рода и заједнице и препознатљивих рефлекса феудалних односа, живота конкретне историјске личности и збивања у којима је она учествовала, мање или више патријархализованих.

Љиљана Пешикан Љуштановић

ИЗВОРИ: A. Bonfinius, Rerum ungaricarum decades IV, liber II, Leipzig 1771; В. Макушев, Историјски споменици Јужних Словена и околних народа II, Бг 1882; В. Fraknói, Мátyás király levelei I, Budapest 1893; В. Fraknói, Мátyás király levelei II, Budapest 1895; Вук II; Вук VI; Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Ср. Карловци 1927; Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма II, Бг – Ср. Карловци 1929–1934; Н. Радојчић, „Пет писама са краја XV века", Јужнословенски филолог, 1953–1954, 20, 1–4; М. Динић, За историју рударства у средњовековној Србији и Босни I, Бг 1955; Пјеванија; Богишић; ЕР; М. Пантић, Народне песме у записима ХV–ХVIII века, Бг 1964.

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, Последњи Бранковићи у историји и народном певању, Н. Сад 1886; А. Ивић, Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703), Н. Сад 1929; Б. Ферјанчић, Деспоти у Византији и јужнословенским земљама, Бг 1960; Р. Јакобсон, Лингвистика и поетика, Бг 1966; С. Ћирковић, „О деспоту Вуку Гргуревићу", ЗМСЛУ, 1970, 6; Д. Динић Кнежевић, „Сремски Бранковићи", Истраживања, 1975, 4; Ј. Ређеп, „Вук Гргуревић или Змај деспот Вук", ЗзС, 1979, 16; Историја српског народа, II, Бг 1982; С. Новаковић, Историја и традиција, Бг 1982; Љ. Пешикан Љуштановић, Змај Деспот Вук – мит, историја, песма, Н. Сад 2002; К. Митровић, „Вук Гргуревић имеђу Мехмеда II и Матије Корвина (1458–1465) ", БГ, 2003, 2; „Пет писама деспота Вука Гргуревића", БГ, 2006, 3/4; Д. Перић, Териоморфни јунаци словенске епике: Волх Всеславјевич и Змај Огњени Вук, Бг 2008; Н. Килибарда, Поезија и историја народној књижевности, Бг б.г.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)