ВОТИВИ

ВОТИВИ (лат. votum: завет), изрази захвалности или молбе упућене Богу, Богородици или појединим свецима најчешће у циљу оздрављења. Имају улогу заветног дара или жртвеног дара који су хришћанске цркве најпре забрањивале као пагански обичај, да бих их касније прихватиле и на известан начин христијанизовале. Највеће збирке в. постоје у црквама и манастирима посвећеним одређеним свецима у Војводини, јужној Србији, Косову и у Хиландару, посебно познатим као места ходочашћа. Богате збирке в. се чувају у Етнографском музеју, Музеју СПЦ, Дечанима и Хиландару. Неки од в. имају и уметничку вредност као нпр. колевке које су приложене као израз молбе или захвалности због добијања потомства (ЕМ у Београду). Најпознатији в. у облику руке на чудотворној икони Богородице Тројеручице се чува у Хиландару. Пракса поклањања в. и данас је присутна али се верници не обраћају богу или свецима помоћу анатомских фигуралних в. него најчешће прилажу мараме, пешкире, чарапе што такође можемо схватити и као матафоричке захвале или молбе везане за излечење неких делова тела на које ови предмети асоцирају. На основу в. као израза народне побожности можемо изводити закључке везане за народно схватање болести и начине лечења.

Л. Б. Радуловић

В. су најчешће предмети начињени од воска или племенитог метала. Рељефне су израде, а сребрни су понекад украшени полудрагим камењем и техникама пунцирања, гравирања или гранулације. Облици в. зависе од жеља њихових доносилаца. Има их у облику људског тела (жена, мушкарац, дете, дете у повоју), његових делова (глава, шака, једна или обе ноге, срце, уво, језик, груди, попрсје, трбух, очи, рука, стопало, прст, пупак, кичма), домаћих животиња (коњ, овца, свиња, крава, петао), непокретног иметка (кућа) и предмета (колевка). Метални в. могу бити слободни или део окова, а праве се техником сечења и искуцавања. Слободни в. са јасно наглашеним отвором причвршћује се поред иконе или помоћу уске свилене траке везане у раскошну машну или помоћу клина, док се онај без отвора причвршћује воском. Метални вотивни оков на иконама у директној је сразмери са величином иконе и иконографске представе на њој, јер се њиме окивају руке, ноге, ореоли или делови одеће светитеља. Прелазни облик између слободних в. и вотивног окивања икона је причвршћивање вотивних плочица на иконе. В. израђују златари, воскари и лицитари по калупима. У зависности од области где су прилагани, в. су се различито називали -- подарак (Битољ), човечиња (Велес), заговори, тијела или тјелашца (Дарувар). У неким крајевима окивање икона вотивним оковом било је и ствар престижа. Иако су заостатак из многобожачких времена, в. никада нису сметали хришћанској црквеној јерархији. Код Срба је вотивно даривање било део културе и обичаја у XVIII, XIX и XX в. и јављало се свугде где су живели -- и у оквирима српске државе и изван ње. Данас је вотивно даривање сведено на прилагање иконица од воска уз славску икону. Ове иконице -- в. са представом Пресвете Богородице са Христом, у чије су полеђине уливене очице од канапа, у посебним калупима праве пчелари.

Р. Петронијевић

ЛИТЕРАТУРА: М. С. Филиповић, „Славонски вотиви од воска", ГЕМ, Бг, 1933, 8/VIII; „Метални вотиви код православних Срба", ГСУД, 1936, XV--XVI/9--10; М. Филиповић, Метални вотиви код православних Срба, Ск 1936; Р. Баришић, „Метални вотив манастира Хиландара", СДИУС, 1991, ХIV/22; М. Цветковић, Вотиви: из збирке Етнографског музеја у Београду, Бг 2001; С. Тројановић, Главни српски жртвени обичаји, Бг 2008; Л. Силинг, „Метални вотиви у православном манастиру у Бођанима", РВМ, 2011, 563.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)