ВРАЧАЊЕ

ВРАЧАЊЕ, у традиционалној култури магијско деловање на некога или нешто уз помоћ ритуала којима се изазивају натприродне силе. У основи, веровања у в. подразумевају низ магијских ритуала који директно утичу на натприродни однос узрока и последице и доводе до жељеног циља у корист појединца или заједнице. Припада нехришћанским веровањима и ритуалној пракси која се одржала и у саврeменој култури. Магијски комплекси чарања, в., гатања и бајања често су у функционалном, па чак и формалном погледу, веома сличне делатности које се у пракси комбинују. У народу се користио и термин вражати који упућује на везу с врагом, што је свакако хришћански утицај. Врачара/врач могу да гатају, односно проричу судбину, да лече бајањем или набацују црну магију. Тако се, на пример, реч чарање повезује са чаробницама или чаробњацима који користе мистериозну силу помоћу које могу да науде или отклоне зло. Бајање се, међутим, користи у позитивном контексту са намером да се магијским путем дође до промене статуса. Ако је циљ да се бајањем некоме нанесе зло обично су у традицијској култури такве особе називане врачарице, вражалице, чињарице, чаровнице, мађијарка и др. Требало би разликовати професионализацију в. од в. које је представљало свакодневни део живота заједнице, за које није било потребно специјално знање, него више познавање традиционалних начина гатања обично везаног за веће празнике: Божић, Богојављење, Ђурдђевдан, Ивањдан и др. Тада се врачало и гатало скоро у свакој кући, а најчешће су то чиниле жене, домаћин и девојке. На основу истраживања феномена в., бајања и гатања више од четвртине оних који су се бавили овим облицима магије чинили су мушкарци, међутим, у народу је ипак владало уверење да је то женско поље деловања. Обично се знање наслеђивало, односно врачара је преносила своје знање девојчици са којом је у сродству (обично унука или ћерка), али пре њене прве менструације. В., међутим, може да се бави тек када врачара која је предала знање престане. Најчешће су врачаре старије жене које су прошле кроз менопаузу, дакле оне које више немају менструацију. В. се обавља на одређеном месту (обично месту које се сматра опасним и ритуално нечистим -- гробље, дрвљаник, раскрсница и др.), у одређено време (пре изласка или после заласка сунца, „у глуво доба ноћи" када су демонске силе присутне), као и у одређене дане (пред празник, средом, четвртком и петком). Дуго је у домаћој етнографији в. сматрано празноверјем или сујеверјем, са негативном конотацијом која је постојала и у народу под утицајем цркве, тако да му истраживачи нису посветили довољно пажње. Модерна антропологија одбацује ову негативну конотацију и в. сматра легитимном темом за научна истраживања, третирајући га као облик веровања које прати одређена магијска пракса.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Казимировић, Тајанствене појаве у нашем народу и креманско пророчанство, Смед.--Бг 1940; Енциклопедија живих религија, Бг 1992; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), Словенска митологија, Бг 2001; Л. Радуловић, Пол/род и религија: конструкција рода у народној религији Срба, Бг 2009.

Л. Б. Радуловић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)