ВУЧО, Александар

ВУЧО, Александар, књижевник (Београд, 25. IX 1897 – Београд, 21. VII 1985). Као добровољац у I светском рату, након повлачења преко Албаније 1915, из Драча одлази у Кан. Гимназију завршио у Ници, а права студирао у Паризу. Један је од оснивача и најактивнијих сарадника београдског надреалистичког покрета. Заједно са М. Ристићем и Д. Матићем уређивао алманах Немогуће. Сарађивао је у часопису Надреализам данас и овде, писао прилоге за Политику под псеудонимом Аскерланд. Tридесетих година прихвата ставове социјално ангажоване књижевности, приступа Комунистичкој партији, покреће и уређује левичарски часопис Наша стварност (1936–1939). Хапшен 1937. и 1939, а пет месеци провео у бањичком логору (1941–1942). Након рата управник Филмског предузећа ДФЈ, председник Комитета за кинематографију владе ФНРЈ, директор Звезда филма, уметнички директор „Авала филма", покретач листа Филм, сценариста филмова Софка (1948), Циганка (1953) и Ветар је стао пред зору (1959); уредник Борбе, Сведочанства, Дела, Књижевних новина и Змаја; дуго година генерални секретар Савеза књижевника Југославије (1952–1961).

Најзначајнији део поезије В. настао је у надреалистичком периоду. Након збирке Кров над прозором (1926) и Ако се још једном сетим или Начела (Бг 1929) објављује поеме Хумор Заспало (Бг 1931), Неменикуће (Бг 1932) и Ћирило и Методије (Бг 1932). Хумор му је заснован на игри речима, апсурдним сликама и необично смелим метафорама; оспорава и исмева конвенције традиционалног песничког језика, онеобичава и поетизује здраворазумску представу стварности формирајући надстварност алогичних спојева и визија. Авангардни поступци изразити су у поеми Хумор Заспало. Низови речи повезују се звучним подударањем и неочекиваним асоцијативним везама творе бурлескни бесмисао. Наставак таквих остварења су поеме за децу засноване на инфантилним визијама и модерном урбаном језику: Сан и јава храброг Коче (у Политикином додатку за децу 1930; у коначном изадњу, Бг 1957) и Подвизи дружине Пет петлића, с преговором и колажима Д. Матића (Бг 1933). Ослобођене од идеализације, рустикалности и дидактичности дотадашње књижевности за децу, ове поеме доносе урбани амбијент, интерес за техничка достигнућа, присуство социјалних момената, креативне могућности сна и надреалистички тип хумора. У стваралаштву за децу антологијску вредност има и песма „Мој отац трамвај вози" (1938). Социјални ангажман изразит је у поеми Марија Ручара (Бг 1935), написаној у сарадњи са Д. Матићем. Након II светског рата објављује патриотски инспирисане поеме Титови пионири (Бг 1945) и Мастодонти (Бг 1951), алегорију о борби против фашизма. Идеолошки профилисану поезију напушта у збиркама песама у прози Позив на маштање (Бг 1956) и још изразитије у књизи Алге (Бг 1968): слике биљног света сеновитих вода доживљава као праизвор и увир свеколиког живота. Последња збирка, Неповрат Хумора Заспалог (Бг 1978), носталгични је дијалог са младалачким надреалистичким двојником уз мисаоне варијације о неповратности песничких и животних идеала. Паралелно са поезијом настаје и обиман романескни опус. У надреалистичком лирском роману Корен вида (Бг 1928) доминира фрагментарност, редукована фабула, асоцијативно повезивање слика из сна и сећања, наглашено присуство аутобиографских момената и евоцирање детињства. То ће остати наглашене одлике приповедања и у каснијој прози, а једино дело које одступа од такве поетике је Глухо доба (Бг 1940), у коауторству са Д. Матићем, друштвени роман који реaлистички приказује збивања у Србији првих година XX в. Лишено лиризма, ово дело остало је по страни од главног тока ауторовог послератног прозног опуса у две трилогије: прву чине романи Распуст (Бг 1954), Мртве јавке (Бг 1957) и Заслуге (Бг 1966), другу Омаме (Бг 1973), И тако, даље Омаме (Бг 1976) и Омаме, крај (Бг 1980). Први циклус прати судбину колебљивог интелектуалца и његово учешће у ратним и поратним збивањима, од заточеништва на Бањици и покушаја да се прикључи партизанима до поратних неспоразума са околином који се окончавају самоубиством. Остварена сложеним наративним поступком, ова трилогија бави се кључним питањем левичарски ангажоване надреалистичке поетике – односом поезије и револуције. Аутобиографски моменти наглашени су у романескном трокњижју Омаме, исприповеданом у првом лицу, прстенасто организоване композиције. На граници фиктивне и мемоарске прозе, развијајући ретроспективну приповедачку технику, последња три романа сумирају ауторово животно и књижевно искуство у контексту историјских трагедија XX в. Добитник је награде Савеза књижевника Југославије за роман Распуст (1955), Седмојулске награде (1967), Нинове награде за роман Мртве јавке (1957) и Октобарске награде (1977).

ЛИТЕРАТУРА: М. Богдановић, Стари и нови, 3, Бг 1961; М. Ристић, Присуства, Бг 1966; И. В. Лалић, „Песник и младост", ЛМС, 1969, 403/1; И. Секулић, Из домаћих књижевности, 2, Бг 1977; М. Николић, Десет песама: Вучо, Матић, Дединац, Ристић, Давичо, Бг 1978; Ј. Делић, Српски надреализам и роман, Бг 1980; М. Мирковић, „Вучови позиви", у: Песме и поеме, Бг 1980; М. И. Бандић, „Алтернативна трилогија", ЛМС, 1982, 430/ 1–2; Д. Вученов, „Ново у роману Глухо доба као роману о Београду", у: Глухо доба, II, Бг 1982; Р. Константиновић, Биће и језик, 8, Бг 1983; П. Џаџић, Из дана у дан, 2, Бг 1994; М. Ђорђевић, „Александар Вучо – књижевни портрет", СЗИА, 1995, 11; Р. Вучковић, Српска авангардна проза, Бг 2000; М. Пражић, Речи и време, Н. Сад 2002; П. Петровић, Авангардни роман без романа, Бг 2008.

Предраг Петровић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)