ВЕШОВИЋ, Радомир

ВЕШОВИЋ, Радомир, дивизијски генерал (Лијева Ријека, 6. IV 1871 -- Славонски Шамац, Хрватска, 27. IX 1938). Као државни питомац завршио официрску школу у Италији. У чину поручника 1891. постављен за ађутанта Колашинске бригаде, одакле је 1895. премјештен за наставника и првог командира Пјешадијске подофицирске школе у Подгорици. У чин капетана унапријеђен 1901, а у чин мајора 1905. За народног посланика Црногорске народне скупштине изабран је 1906. Обављао је, потом, дужност ађутанта књаза Николе, начелника Општевојног одјељења у Министарству војном. За команданта Горњовасојевићке бригаде и пограничног комесара у Андријевици именован је 1907. У Балканском рату 1912. командовао Горњовасојевићком бригадом које је од Турака ослободила Плав, Гусиње, Дечане, а у садејству с дјеловима српске Дринске дивизије и Ђаковицу. Краљ Никола га је унаприједио у чин бригадира. Са својом бригадом учествовао у борбама за ослобођење Скадра у којима је испољио изузетну храброст (два пута био рањен). За успјешно командовање одликован је Златном Обилића медаљом за храброст и назван витезом од Брдањолта. Крајем 1913. именован је командантом Шесте дивизије и повјерена му је војна и управна власт у новоослобођеним крајевима (Пећ, Дечани, Ђаковица, Плав, Гусиње и Рожаје). У I свјетском рату командовао Старосрбијанским одредом који је обезбјеђивао црногорску границу с новоформираном албанском државом. Командовао је и поновном операцијом за освајање Скадра, у који је побједоносно ушао 27. VII 1915. Положај министра војног прихватио 2. I 1916. у влади Лазара Мијушковића, непосредно пре капитулације Црне Горе (21. I 1916). Заједно са министрима Марком Радуловићем и Ристом Поповићем прва два мјесеца аустроугарске окупације био је и у тзв. крњој влади којој је генерални гувернер у марту 1916. отказао сарадњу. На Буковој Пољани окупља официре и друге прваке ради договора о подизању устанка. Иако се с њим нијесу слагали многи официри и политичари, доноси одлуку о организовању устанка. У јуну 1916. генерални гувернер Црне Горе одлучује да га интернира, али приликом спровођења од Букове Пољане ка Колашину, са браћом Павићем и Новицом бјежи у шуму. Његово одметање у комите довело је до тешких репресалија окупаторских власти над становништвом, хапшења и масовног интернирања. Његов брат Влајко и још тројица људи блиских В. објешени су у Колашину, а интернирана је и његова ужа породица. До јесени 1917. комитски покрет је постајао све масовнији, али В. није успио да се преко Албаније пребаци на Солунски фронт, те се, на апел бројних првака Васојевића, 1. I 1918. предао. Интерниран је у Аустрију, гдје је дочекао слом Црно-жуте монархије.

У новоствореној Краљевини СХС добио је чин дивизијског генерала. Због сумњи да има тајних веза са присталицама краља Николе и са италијанском обавјештајном службом, пензионисан је јуна 1919. и стављен под полицијски надзор, а потом и ухапшен. Из београдског затвора пребачен је у Сремску Митровицу гдје је под истрагом провео 14 мјесеци. Суђено му је у Београду 1921, али је, у недостатку доказа, ослобођен кривице. Исте године се вратио у Црну Гору, гдје се активно укључио у политички живот као члан Главног одбора Црногорске федералистичке странке.

ЛИТЕРАТУРА: Ђенерал Вешовић пред судом, Земун 1921; П. Јововић, Црногорски политички портрети, Бг 1924; Н. Шкеровић, Црна Гора на освитку XX вијека, Бг 1924; Црногорски алманах, Суб. 1929; С. Ш. Лазаревић, „Дивизијски ђенерал у пензији Радомир Л. Вешовић", Ратник, 1938, 12; Н. Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914-1918, Тг 1969; Б. Гледовић и др., Србија и Црна Гора у Првом свјетском рату 1914-1918, Цт 1975; Д. Вујовић, Црногорски федералисти 1919-1929, Тг 1981; М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори 1916-1918, Бг 1985; М. Бјелајац, Војска Краљевине СХС 1918-1921, Бг 1988; Ш. Растодер, Скривана страна историје, Црногорска буна и одметнички покрет 1918-1929, I--IV, Бар 1997; Д. Мартиновић, Портрети, VII, Цт 2000; М. Ђуришић, Ђенерал Вешовић, Бг 2005; Р. Вешовић, Мемоари, Пг 2006; М. Дашић, Шекулар и Шекуларци од помена до 1941, Пг 2006.

М. Дашић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)