ВЕСНИЋ, Радослав Рајко

ВЕСНИЋ, Радослав Рајко, глумац, редитељ, драмски писац (Краљево, 11. IX 1891 – Београд, 3. IX 1980). Дипломирао на Упоредној књижевности и теорији књижевности 1920. на Филозофском факултету у Београду. Допунско позоришно образовање стицао у Москви и Паризу. Као глумац дебитовао 1908. у Путујућем позоришту Косте Делинија, а после матуре наставио да игра у трупи Ђоке Протића. У Народном позоришту у Београду био ангажован 1911–1919, с прекидом током I светског рата. Сезону 1920/21. провео у Хрватском народном казалишту у Загребу. У раздобљу између два светска рата бавио се новинарством (1921–1923), био глумац и редитељ Српског народног позоришта у Новом Саду (1923–1925), управник и редитељ Народног казалишта у Осијеку (1926/27), директор и редитељ београдске Оперете (1927/28), управник и редитељ СНП у Новом Саду (1930/31), те генерални секретар, редитељ и директор Драме НП у Београду (1931–1941). Ратне године провео је у заробљеничким логорима у Немачкој. После ослобођења бавио се педагошким радом у глумачким школама у Новом Саду (1947–1953) и Приштини. Низ година је, као позоришни критичар, био сарадник Радио Београда и бројних листова. Остварио је запажене глумачке улоге као Кин (А. Дима Отац, Кин), Арман Дивал (А. Дима Син, Гђа с камелијама), Аљоша (Ф. М. Достојевски, Браћа Карамазови), Дон Родриго (П. Корнеј, Сид), Карл Хајнц (В. Ферстер, Стари Хајделберг), Шајлок (В. Шекспир, Млетачки трговац), Хаџи Тома (Б. Станковић, Коштана), а међу његовим редитељским поставкама истичу се Ожалошћена породица (Б. Нушић), Млетачки трговац (В. Шекспир), Избирачица (К. Трифковић), Авети (Х. Ибзен), Коштана (Б. Станковић, Софија, 1937) и Покојник (Б. Нушић). В. је био представник реалистичког смера у сценској уметности, али је предано пратио савремена достигнућа у европском театру. Драматизовао је Ивкову славу и Путујуће друштво С. Сремца, а поред романа Славољуб Зорић (Бг 1930) написао је и драме Путем искушења (Бг 1932), Господски дом, Његова последња авантура, Брак из љубави, Повратак. Носилац Албанске споменице, француске Легије части, Ордена Белог орла с мачевима, Обилићеве медаље за храброст и др.

ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, „Руководиоци Народног позоришта у току једног века", ГГБ, 1967, 14; Р. Веснић, Аутобиографија, осам деценија живота и рада, Бг 1998.

Зоран Т. Јовановић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)