ВУЧКОВИЋ, Војислав

ВУЧКОВИЋ, Војислав, музиколог, композитор, диригент (Пирот, 18. X 1910 -- Београд, 25. XII 1942). На савет Милоја Милојевића 1929. одлази на студије у Праг, где на Државном конзерваторијуму студира композицију у класи Рудолфа Карела и дириговање код Николаја Малка. Године 1933. завршио је Мајсторску школу композиције код Јозефа Сука, а 1934. докторирао музикологију на Филозофском факултету Карловог универзитета у класи Здењека Неједлија са тезом Музика као средство пропаганде (Праг 1934). За време студија прикључио се лево оријентисаном студентском покрету и прихватио марксистичку идеологију којом ће прожети читаву своју делатност. По повратку у Београд 1934. радио је као професор у Музичкој школи „Станковић" и развио богату стваралачку, организаторску и друштвено-политичку активност. Организовао је рецитационе хорове радничке и студентске омладине са намером да савремену музику приближи што ширем кругу слушалаца. Улогу музичког просвећивања шире публике имала су и предавања у оквиру музичких часова Коларчевог народног универзитета, која је одржавао од краја 1934. до 1940. Наступао је као диригент Београдске филхармоније и Оркестра Радио Београда. Током 1936. био је секретар Београдске филхармоније, а потом секретар музичког програма Радио Београда (1937--1940) и генерални секретар Друштва пријатеља славенске музике (1939--1941). Средином 30-их деловао је као уредник Нових информативних новина, а касније као члан редакција часописā Наша стварност и Уметност и критика. Активно укључен у комунистички покрет, после окупације Југославије свој рад наставио је илегално. Умро је од последица мучења којима га је подвргла Специјална полиција.

У обимном музиколошком и публицистичком раду заступао је марксистичка гледишта. Поред дневних критика и полемика писао је бројне есеје и студије из области историје музике, музичке естетике и социологије уметности засноване на тези да је музика друштвено условљена, односно да уметничко дело може бити уметничко једино онда ако има друштвену сврху. Објашњавао је, између осталог, друштвену оправданост авангардног музичког језика, да би крајем 30-их година своју теоријску мисао усмерио ка проблему музичког реализма. Објављивао је у Музичком гласнику, Звуку, Нашој стварности, Српском књижевном гласнику, Славенској музици, Књижевном савременику. Избор његових студија и есеја публикован је у зборницима Избор есеја (прир. С. Ђурић Клајн, Бг 1955) и Уметност и уметничко дело (прир. Д. Плавша, Бг 1962), а поводом двадесетпетогодишњице смрти објављена су његова сабрана дела Студије, есеји, критике (прир. В. Перичић, Бг 1968).

Током студентских дана прихватио је радикалне музичке тенденције које су у то време промовисане у Прагу. Композиције настале у том периоду (Гудачки квартет, 1932; четврттонски Трио за два кларинета и клавир, 1933; Прва симфонија, 1933) претежно су остварене експресионистичким изражајним средствима, те указују на утицаје А. Хабе и А. Шенберга. Заоштравање експресионистичких елемената остварио је у Двема песмама за сопран и дувачки трио на кинеску поезију и стихове Радована Зоговића (1937), које су са успехом изведене на 16. фестивалу Међународног друштва за савремену музику у Лондону 1938. У делима за рецитациони хор настојао је да повеже савремени музички језик са друштвено ангажованим текстовима (Челик се топи, на текст његовог брата Михаила; Еј, кули, на кинеску револуционарну поезију, 1934--1935). Залажући се у свом композиторском и теоријском раду за непосредну друштвену функционалност музике, В. је крајем 30-их година схватио да припадници најширих слојева нису у стању да прихвате авангардни музички језик. Стога је 1939. начинио заокрет у правцу упрошћавања изражајних средстава, које се огледа у примени традиционалне, тоналне хармоније, повратку на класичну формалну структуру и мотивску разраду. Ова стилска обележја, уз јасну идеолошку усмереност, имају дела која је компоновао 1939--1942: балет Човек који је украо Сунце према приповеци Јиржија Волера (1940), Друга симфонија (1942), симфонијске поеме Озарени пут (1939), Али Бинак (уводна музика за неостварени циклус песама, 1940) и Весник буре (инспирисана истоименом поемом Максима Горког, 1941). Рад на најзначајнијем делу које доноси реакције на ратне догађаје, Херојском ораторијуму за солисте, хор и оркестар, на текст Његошевог Горског вијенца и народне песме Почетак буне против дахија, прекинут је његовом трагичном смрћу (оркестрацију дела је 1951. довршио А. Обрадовић). Непосредно пред почетак рата проучавао је фолклорну традицију, посебно македонске народне песме, што је резултирало обрадама за глас и камерни ансамбл (Наджњева се, Прва руковет).

ЛИТЕРАТУРА: В. Перичић (ур.), Војислав Вучковић уметник и борац -- лик, сећања, сведочанства, Бг 1968; М. Бергамо, Елементи експресионистичке оријентације у српској музици до 1945. године, Бг 1980; М. Веселиновић Хофман, М. Милин (ур.), Праг и студенти композиције из Краљевине Југославије, Бг 2010.

Ивана Миладиновић Прица