ВАРВАРИ

ВАРВАРИ (грч. bavrbaro": који говори неразумљиво; стран, туђ), припадници људске заједнице који се сматрају нецивилизованим и туђим са становишта заједнице у којој се таква представа формира. Од Старе Грчке до данас појам је често мењао значење. Реч в. је ономатопејског порекла изведена од индоевропске основе baba / bal-bal- / bar-bar- („нејасан, неартикулисан говор"), са којом се доводe у везу грч. bavrbaro" и срп. брбљати, блебетати итд. Основно значење грчке речи вредносно је неутрално („онај који говори неразумљиво", „не-Грк"), али је већ у V в. п.н.е. ова реч добила изразито пејоративан призвук. Традиционално се сматра да је такав развој био последица Персијских ратова. Упркос извесној тенденцији да се етничко двојство Грк–варварин превазиђе (Исократ: „Хеленима пре треба звати оне који са нама деле наше образовање него исту природу"), оно је у грчком свету опстало током читаве антике и средњег века. Потом, Римљани су према Грцима гајили амбивалентна осећања, али их нису сматрали в. За Цицерона в. су не-Грци и не-Римљани, као што су раније за Исократа били не-Грци и не-Македонци. После 212 (Constitutio Antoniniana) в. су обично називани народи који су живели изван граница Царства.

Рани хришћани у почетку не придају важност постојећим поделама, па по апостолу Павлу више нема Хелена, Јудејаца, в. и других, него само „Христос који је све и у свему", али се од IV в. в. почињу називати пагани и јеретици. Такво схватање појма в. било је више распрострањено на Западу него у Византији. Крајем средњег века на Западу се појам варварског изједначава са не-класичним, па и са средњовековном уметношћу и културом. У Византији в. су били дефинисани више својом етно-језичком и државном него конфесионалном припадношћу, те су в. називани и западни хришћани и православни словенски народи. Таква схватања огледају се и у раширеној и не увек доследној употреби архаичних етнонима при именовању савремених народа, нпр. Трибали, Далмати и Дачани за Србе, Хуни и Дачани за Угре, Мизи за Бугаре и др. Ипак, прављена је значајна разлика између в. хришћана и нехришћана, као што показује опис сусрета цара Алексија I Комнина и рашког великог жупана Вукана (1094): „Автократор радо прими варварина, јер је био уморан [sc. од ратних напора], а и желео је да избегне грађански рат; иако су, наиме, то били Далмати, ипак су били хришћани." Такво разликовање посебно је добило на значају у време успона Османовића средином XIV в., од када православни хришћани престају да буду сматрани в. Учени Византинци су цивилизовану престоницу често супротстављали варварској провинцији, без обзира на то да ли су у њој живели Грци или други народи. Стога се атински митрополит М. Хонијат жалио да је „постао варварин јер већ дуго живи у Хелади", а не у Цариграду. О распрострањености речи в. и варварски говори податак да је у византијским текстовима забележено преко 35 изведених речи, од којих је део наслеђен из антике, а део скован у Византији.

Срби су реч в., о чему сведочи њен изговор, упознали преко Византије, најкасније кроз превод Светог писма, а потом и кроз преводе других текстова. У текстовима који су оригинално написани на српскословенском језику, в. су називани непријатељи, нехришћански народи и племена, као на пример у Житију Св. Симеона Стефана Првовенчаног. У Сказанију о писменех Константин Филозоф је термином варварство означио граматички погрешне облике поједних речи, несумњиво под утицајем византијских (и преко њих античких) граматичара, који су за ту појаву користили термин варваризам (barbarismov").

ЛИТЕРАТУРА: J. Pokorny, Indogermanisches etymologisches Wörterbuch, Bern–München 1959; J. P. V. D. Balsdon, Romans and Aliens, London 1979; R. Browning, History, Language and Literacy in the Byzantine World, Northampton 1989; H. Cancik, H. Schneider (ур.), Der neue Pauly Enzyklopädie der Antike, II, Stuttgart–Weimar 1997; Lexikon des Mittelalters, I, Stuttgart–Weimar 1999; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (прир.), Лексикон српског средњег века, Бг 1999; T. Harrison (ур.), Greeks and Barbarians, New York 2002.

Дејан Џелебџић; Срђан Пириватрић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)