ВРЕМЕ

ВРЕМЕ, аспект стварности који бића и феномене сагледава унутар процеса њиховог настанка, промена и нестанка. Саставни је део простора и неодвојиво је од њега, јер представља облике постојања материјалног света. В. одражава динамичка стања материје и незамисливо је без временске скале. Врло дуго је владало схватање Њутновог „апсолутног времена" (заснованог на основaма Еуклидовог апсолутног простора), које гласи: Апсолутно и право математичко в., само по себи и по својој природи, тече равномерно, без обзира на било шта.

Почетком XX в. појавом Алберта Анштајна, појам „апсолутно време", које је сматрано одвојеним, сједињује се и чини четвородимезионални математичко-физички простор, који чини основу специјалне и опште теорије релативности. Тај четвородимензионални систем састоји се од три координатне осе: "X" -- дужине; "Y" -- ширине и "Z" -- висине у простору, којима се свакој вертикално надограђује и координата времена. Тако се при сваком опису догађаја в. третира као четврта координата.

Физичко в. Човек је имао потребу да мери в. јер му је небо изнад главе било у сталним променама. Не познаје се почетак и крај в., па се оно мери релативно, у интервалима. В. је основна физичка величина. Јединица временског интервала је секунда. Секунда је најпре одабрана као интервал в. једне пуне осцилације механичког клатна дужине једног метра (тачније 99,4 cm). Секунда је, међу још шест других основних јединица, такође основна јединица Међународног система јединица SI (Sistem International). У SI систему њена дефиниција гласи: секунда је временски интервал трајања од 9. 192. 631. 770 периода зрачења, који одговара прелазу између два хиперфина енергетска нивоа основног стања атома цезијума 133. Ова дефиниција је усвојена Резолуцијом 1 на 13. генералној конференцији за тегове и мере 1901. Ознака за секунду је мало латинично слово „s".

Прва техничка мерења в. изводила су се мерењем прoтока воде, касније песка („пешчани сат"), затим се користе осцилатoри, најпре механички осцилатор--клатно, електрични осцилатори, атомски осцилатори.

Механички сатови су дуго користили клатно, чији период клаћења зависи од дужине клатна и убрзања Земљине теже, тј. гравитационе константе у датој тачки Земље. Са променама температуре дужина клатна се мења, што је имало за последицу грешке у мерењу в. Били су чињени велики напори да се направи температурски компензовано клатно. Била је начињена и посебна легура „инвар" чија се дужина у радном интервалу температура „није мењала". Најмања грешка мерења в. са квази слободним клатном била је до ± 0,001 s на дан. Око 300 година је механичко клатно коришћено за мерење в. Мерење в. клатном, било је непрактично јер су часовници морали да буду фиксирани, овешени, фиксни, непокретни. Тек 1512. Немац Петер Хенлајн конструисаo je сат који је за осцилатор имао обртни „балансни точак" или „немирницу", чије је обртно клаћење подржавано моментом силе спиралне опруге, постављене око осовине точка. Такви прецизни часовници називани су „хронометри": хронометри су у периоду после открића Америке били кључна средства за навигацију у пловидби морем и за освајање нових континената и земаља. Грешка у мерењу в. хронометрима била је реда 0,003 s на дан, тј. један секунда за годину дана.

Електрични сатови конструисани су у Берлину 1930, када су Шајбе и Аделсбергер предложили увођење кварцног кристала као основног осцилатора. Принцип рада електричног осцилатора заснива се на физичком феномену пиезоелектрицитета. Пиезоелектрицитет се састоји у томе да када се на кристалну плочицу неке супстанце, међу којима је и кварц, сечен под одређеним углом, постави наизменични напон, кристал ће вршити механичке осцилације. Осцилације кристала ће бити најинтензивније на одређеној (резонантној) фреквенцији, зависној од дебљине плочице. Електрични осцилатор се у спрези са кристалом стабилизује баш у тој резонантној области. Фреквенције осцилатора се крећу од 8 kHz до 10 МHz. Грешке мерења в. су негде 1930-их година биле око десет милисекунди на дан, да би крајем XX в. грешка пала на вредност од једне микросекунде на дан, или на једну секунду за 2.500 година.

Атомски сатови јављају се средином XX в., у јеку истраживања и развоја атомске и нуклеарне физике. То су тзв. цезијумски атомски сатови, који раде на принципу резонанце између два енергетска нивоа атома цезијума 133. Мерење се изводи тако што се у малој електричној пећи загрева цезијум, да би се ослободили атоми цезијума нижег и вишег енергетског нивоа хиперфине структуре. Млаз тих атома се пропушта кроз магнетско поље у којем се врши сепарација атома, да би се у резонантну комору одвели атоми нижег енергетског стања. У резонантној комори влада електромагнетско поље приближне учестаности од 9. 192, 631 770 MHz која се резонантном учестаношћу цезијума стабилише. Тако стабилисана учестаност, води се на делитеље учестаности до 1 Hz, чиме се добија секундни интервал времена, који чини основни такт сата. Тај референтни импулс се води на сабираче импулса до 60 да би се добио интервал минута, па сата итд.

Секунда је вештачки одабран временски интервал погодан за науку и технологију. Природни временски интервал је дан, који се састоји од дана и ноћи -- који чини 24 сата. Седам дана чини недељу дана, четири недеље месец дана, дванаест месеци година дана. Та расподела чини временске скале које се зову календари.

Временске зоне. Због обртања Земље око сопствене осе, изласци и заласци Сунца се на површини Земље дешавају на различитим местима, па је из практичних разлога цео дан и ноћ подељен на 24 зоне, које трају по један сат. Временска зона је део површине Земље омеђен са два гранична меридијана. Због навигације бродова енглеска империја је, у освајању света у XVI и XVII в., улагала много у мерења в., па је на Гриничу била подигнута врло развијена лабораторија за мерење в. Када је требало међународно метеоролошки утврдити на којој тачки Земљине кугле треба рачунати в., Енглеска је инсистирала да то буде Опсерваторија на Гриничу (означаване са GMT -- Greenwich Mean Time). Европски део научника је прихватио предлог, под условом да Енглеска усвоји метар за јединицу дужине. Тако је Земљина кугла подељена на 24 временске зоне, тј. на 12 сати пре Гринича и 12 сати после Гринича. Србија се налази у средњоевропској зони на GMT +1; односно GMT +2 , тј један сат до два сата после гриничког меридијана.

У време када савремена средства мерења в. нису постојала, прве јавне објаве в. даване су црквеним звонима, топом, прангијом. Развојем науке и цивилизације, у XXI в. средње цивилизован човек, од свих величина, најчешће мери в., процењује се око 200 пута дневно. То се лако потврђује по бројним часовницима који се налазе на различитим местима: на зиду, руци, рачунару, мобилном телефону, телевизору, радију. Грешке мерења тих средстава од 10^-3^ s дневно, за свакодневне човекове потребе су сасвим прихватљиве.

Многобројне су навигационе, рударско-геолошке, грађевинско-архитектонске, војне, техничко-лабораторијске примене мерења и познавања временских интервала. Тако, рецимо, само медицинско дијагностичким методама је в. основни параметар за: електрoкардиограм -- EKG, електроенцефалограм -- EEG, методе скенинга и томографије, магнетске резонанце и др., у којима се без мерења временских интервала, дијагностика савремене медицине не би могла замислити.

Рачунари, цела дигитална информатика: писани текстови, репродукција и пренос фотографије говора, музике, слике раде на принципу бројања импулса, са две квалификације: „да" или „не", тј. означене са „1" и „0" у кратким временским интервалима.

Средства за глобалну оријентацију (GPS Global Position Sevices) раде тако да позицију места било које тачке на Земљиној кугли одређују помоћу утврђивања узајамног кашњења електромагнетског таласа са 24 сателита, постављена у васионском простору око Земљине површине. Грешка у одступању измерене и стварне позиције некада је износила 15 m, сада је мања од 20 cm. У те прецизности су били уверени становници Србије, када су 1999. били бомбардовани са навођеним пројектилима НАТО снага, које су са тим грешкама погађале стубове мостова. Та средства су у XXI в. толико минијатуризована (мања су од 2 cm^2^), појефтинила су, а спадају у обавезну опрему сваког човека.

У животињском свету постоји перцепција времена у физичком и метеоролошком смислу. Тако, у један сат после поноћи петлови се оглашавају кукурикањем („први петли") и у 3 сата после поноћи („други петли"). Женке кенгура, пред сушу, тј. при недостатку хране, апстинирају у парењу, тј. оплодњи или чак успоравају раст фетуса, не би ли се дочекале боље атмосферске прилике за испашу младунаца. Сеобе птица селица регулисане су с анималним прогностичким осећањем в., с обележеним тренутком почетка сеобе на суседни континент. Тај тренутак времена полетања садржи интуитивно метеоролошко прогностички параметар. Птице селице могу да одреде тренутак полетања тако да за време летења преко европског континента и Средоземног мора не буде невремена, које би било кобно за цело јато. Уз то, мале птице селице са Балкана имају другу руту и друго време, други календар полетања у односу на велике ждралове из далеког Сибира. А у цивилизованом друштву XXI в. за лет авиона старају се стотине метеоролошких станица са извиђањима из свемира, са још увек не сасвим задовољавајућим резултатима. Птице које леже на јајима, повремено, периодично мешајући јаја, дају механички сигнал о свом родитељском присуству и постојању. Без тог сигнала јаје се неће излећи. Осим тога, својим звучно временским сигналом родитеља квочке, пилад још у љусци науче сигнал мајке, те је одмах после излегања из љуске по том сигналу прате, чувајући се грабљиваца.

Временске скале -- календари. Човек је одвајкада окружен периодичним појавама као што су дан, ноћ, година, периоди који се понављају, а које може да памти, перципира. Дан је природно подељен на дан и ноћ, а година на четири годишња доба. Знало се да дужине дана у току године нису једнакe, те да број дана у години није целобројан. Требало је начинити или уредити ту периодику, која носи назив календар. Календарима су се бавили астрономи, математичари, па и теолози, јер су, поред бројчаног уређења, календари имали и верска обележја, посвећена божанствима, верским библијским догађајима, те временске интервале за рад, одмор, празник, молитву. Kалендари су старији и од писмености народа. Природно је да су најчешће везани за периодику Сунца и Месеца. Отуда постоје три типа календара: лунисоларни, соларни и лунарни. Најшире се користе: астро, грегоријански, хебрејски, ирански, исламски, ISO и кинески. Постоји још тридесетак различитих врста календара у свету. На нашим просторима најчешће се користе јулијански и грегоријански календар.

Јулијански календар увео је Јулије Цезар 45. године п.н.е. Користио се у целој Европи до XVI в., када су државе почеле да прелазе на грегоријански календар. На Првом васељенском сабору у Никеји 325. Хришћанска црква је прихватила јулијански календар за свој званичан календар. Творац календара био је грчки астроном Сосиген, а иницијативу је дао Јулије Цезар, по којем календар и носи име. Јулијански календар почиње од године рођења Исуса Христа.

Грегоријански календар чини једну модификацију јулијанског календара. Први га је предложио калабријски доктор Алојзије Лили, а прогласио га је 1582. папа Гргур XIII, по којем је добио име. Тај календар је уведен пошто је просечна година у јулијанском календару била незнатно дужа у односу на тропску годину, па је пролећна равнодневница полако клизила уназад (проблем Ускрса). Избацивањем извесног броја дана, грегоријански календар је решио тај проблем. Грегоријански календар је највише коришћен календар на свету.

Наш, у свету познати научник Милутин Миланковић запазио је 1920-их да је грегоријански календар садржавао два крупна недостатка: прво, за годину је узимано да има 365 и 1/4 дана и друго, да година има 235 лунарних месеци што представља тачно 19 соларних година. Миланковић је свој календар базирао на анулирању тадашње разлике јулијанског и грегоријанског календара од 13 дана, чиме је календар доведен на исти датум као грегоријански. Проблем преступних година решио је тако што преступне године могу бити само оне које су дељиве са 4 без остатка. А секуларне године биће само онда преступне ако њихов број векова, када се подели са 9, даје остатак 2 или 6. Све остале секуларне године су просте, што даје потпуну прецизност календара до 2800. године, односно до тада не може бити никаквог размимоилажења са садашњим Грегоријанским календаром. Тако конципиран, Миланковићев календар би, уз благе корекције, могао да се користи и знатно дуже. Иако је Миланковићев календар званично прихваћен на Свеправославном конгресу 30. V 1923. у Цариграду, није широко примењен.

У неким језицима (руски, немачки, енглески и др.) постоје посебне речи за физичко и метеоролошко в., док у српском језику то не постоји, него се додавањем атрибута „лепо", „олујно", „кишовито", „топло" добија значење метеоролошког в. За физичко в. користи се питање „које је време", а за метеоролошко в. „какво је време". Физичко и метеоролошко в. се суштински разликују па то ствара потенцијалне проблеме у авио-навигацији.

Ђ. Бек-Узаров

Метеоролошко в. подразумева стварно стање у тропосфери (доњи слој атмосфере) у тренутку мерења и осматрања свих или најважнијих метеоролошких елемената и појава (инсолације, радијације, хоризонталне видљивости, температуре ваздуха, ваздушног притиска, испаравања, влажности ваздуха, облачности, висине падавина, висине снежног покривача, густине снега, правца и брзине ветра и др.). Подложно је брзим променама, код којих промена једног елемента ланчано условљава и промене других. Промене могу бити периодичне и непериодичне, с тим што не постоје апсолутно периодичне промене. Појам в. често се користи и у описима стања атмосфере изнад неког места или области за дужи период као што су дан, више дана или чак месеци.

С. Ћурчић

У народној култури в. је једна од темељних категорија у моделу света и у блиској је вези са простором. Словени су схватали в. као оно које се непрекидно врти у оквиру дана и ноћи (староруски: дьноноштие, српски дијалекат: један ред), те месечевог и годишњег циклуса. Ритмички извирући и увирући, оно покрива простор и представља услов одржања живота на земљи. Сваки „застој" в. представља отворену капију за онај свет и господство нечисте силе која угрожава човека. У часу смрти човека, отвара се „рупа" у в. кроз коју он нестаје. Према народном казивању, на ономе свету в. (а тиме ни старење) не постоји. Ако се човек случајно нађе у том свету и тамо проведе, према његовој представи, кратко време, када се врати на овај свет констатује да је прошло неколико векова и да га у његовој средини више нико не познаје. Обредне радње годишњег и социјалног циклуса обичаја, као и активност митолошких бића најчешће су везани за „гранично" в. -- јутро, подне, вече, поноћ, почетак и крај недеље, дани пуног или младог месеца, крај и почетак године, крај месојеђа и почетак поста, на прагу великих пазника.

Дан и ноћ. Најшире заступљено вредновање в. у словенској народној култури заснива се на опозицији светлост/тама, односно дан/ноћ, која је преводљива у опозицију свој/туђ. Дан припада човеку, то је време његове активности, ноћ -- оностраним бићима. Зато се сматра ризичним по човека свако напуштање кућног простора у ноћно в. Једна од казни која следи човеку за нарушавање ноћног мира јесте та да га митолошко биће наведе да изгуби пут и да сву ноћ лута, све до првих петлова, ризикујући и да живот изгуби. После заласка сунца постоји низ забрана за људе, чији је циљ очување њихове имовине и заштита од деловања нечисте силе. У Србији (Копаоник, околина Лесковца) после заласка сунца не дају из куће на зајам сито, квасац, сирће, кисело млеко и ватру. Посебне забране односе се на породиљу, да не би нечиста сила нашкодила њеном детету (пелене се не остављају ноћу у дворишту, породиља не сме излазити напоље без ватре у рукама, око себе мора имати одређене предмете ради магијске заштите итд.). Малом детету увече се певају успаванке, које имају и магијску функцију да заштите његову душу да у сну негде не залута. Ако митолошко биће, чији назив може бити изведен из основе именица ноћ и мрак, успе да се увуче у дом, онда оно човека притиска у сну или му сише груди, док код деце изазива несаницу, плач и страх (ноћница, мора). Активност нечисте силе нарочито долази до изражаја у поноћ. То гранично време, боље рећи „безвременост", различито се одређује. Обично траје од 11 часова ноћу, па до певања првих петлова. Код Срба се назива глуво доба, у локалној традицији у јужној Србији -- ниједно време. Према веровању, у том временском периоду не тече вода, и на тренутак се заустављају воденице. Ако се човек у поноћ нађе ван куће, лако пада под власт нечисте силе. После поноћи почиње да „истиче" ново в. и у зору оно „прекрива" простор овога света. У подне в. дан-ноћ као да достигне највиши ниво, бива заустављено и од тог момента мења смер кретања -- повлачећи се све до поноћи (из извирања прелази у увирање). Код Срба на Кордуну, в. дан-ноћ назива се један ред. Овакав концепт в. добио је свој израз у српској народној приповеци, где јунак, у далеком простору, затиче старца који „мота дан и ноћ". Он завеже старца и тако спречи наступање зоре.

Већ после заласка сунца, сматра се да је тај дан прошао и да је на прагу нови дан. О томе да увече почиње в. новог дана сведоче следећа веровања и обичаји: ако је забрањено радити у одређени дан, та забрана почиње уочи тог дана и завршава се са заласком сунца следећег дана. Тако је женама забрањено да преду средом и петком, али у стварности та забрана најчешће почиње деловати већ у уторак и у четвртак увече, а завршава се у среду и петак, после заласка сунца. Према веровању Срба Скопске котлине у Македонији, Света Недеља „опрашта" ако неко ради у недељу у другој половини дана. Главни српски породични празник слава почиње увече (тзв. „навечерје") и продужава се наредна два или више дана.

В. поднева има обележје „заустављеног" в., и пошто је непокретно и не врти се, оно такође има карактер „безвремености", па тиме припада бићима која се налазе ван токова в., тј. душама покојника и демонима (у европским оквирима је познат daemon meridianus). Зато је људима забрањено да раде у подне, да не би нанели повреду духовима, који тада излазе на раскрснице, у поље, у баште, у дворишта кућа, на обале река. Они кажњавају људе ако не поштују забрану рада, ако тада лове рибу или крећу на пут. Тада купачи тону у рекама, они који раде на њивама повређују своје руке, путници и ловци залутају.

Према веровању Срба, као и других словенских народа, у кругу в. дан-ноћ, постоји неки негативни део в., у којем се оно што је започето не завршава добро по човека и где свака његова несмотреност може имати далекосежне последице. Тај опасни тренутак се код Срба назива зао час, у околини Лесковца -- з`л сат. Супротно овоме је добар час, који се помиње у многим свадбеним здравицама.

Дани недеље. У народном календару Срба сваки дан у недељи има одређено значење и сагласно томе схвата се као повољан или неповољан за почетак или обављање одређених послова. То значење заснива се на опозицији почетак/крај недеље, или предње/задње, или пак мушко/женско у називима дана. Код Јужних Словена најчешће се за неповољне дане сматрају уторак и субота. У тим данима, како се сматра, не треба почињати важне послове, као што су орање, изградња куће, справљање свадбе итд. Чак, по веровању Срба, ако човек умре у уторак, то ће у блиско време умрети још ко из тог дома. Уторак се схвата као „друго", „оно иза" в., које се доводи у везу са „невидљив", „туђ". Субота представља крај недеље и сматра се за посмртни дан. Задушнице се обележавају у суботу. Људи и неке животиње, који су дошли на свет тога дана, према словенским веровањима, имају способност да виде вампире, вештице, самодиве итд. Средом и петком је забрањена женска делатност, посебно предење. Сматрало се да Среда и Петка у виду обичних жена иду уочи среде и петка и кажњавају жене које не поштују забрану рада у то време. Код словенских народа посведочено је низ варијаната сижеа, како Среда, или нека друга персонификација в. (Петка, Недеља), посећују жену која нарушава забрану предења, с циљем да је сурово казне. Ту жену од сигурне смрти спасава лукави савет сусетке. Недељом је забрањен сваки рад, како женама, тако и мушкарцима, чак и мешење и печење хлеба, такође и лов. Непоштовање ове забране води казни коју спроводи Света Недеља, која се у тој улози може појавити и у облику змије. За разлику од Среде и Петке, које се сматрају осветољубивим, Света Недеља прашта људима, и њој се обраћају молитвом за помоћ, називајући је пресвета Неђељица (Јајце у Босни), царица Неђеља (Херцеговина, Црна Гора), мајка слатка (Србија, Лесковац); у заклетвама у Црној Гори -- окрашеница („Тако ми свете окрашенице -- ја то знала нијесам").

Ноћи пуног месеца и оне без месеца у словенској култури се сматрају опасним в.

Годишње в. Према митолошким представама Срба, почетак године (који се везује за празник Божић) карактерише „јако" в., које повољно утиче на сваки започети посао. Опет, постоје четири календарска периода када је нарочито активна нечиста сила, а међу њима се издвајају два -- некрштени дани (од Божића до Крстовдана) и дани око празника Тројице (посебно Русална недеља). Остала два падају пред велики пост, односно уочи и на сам Ивањдан. У данима поменутих временских периода најчешће се одаје пошта покојницима, или се сматра да су они тада привремено „пуштени" с онога света. Демони који се појављују током прве недеље великог (ускршњег) поста (Срби и Румуни у Банату, Власи у североисточној Србији), називају се -- тодорци, сентођери итд. Они се показују у виду коња, коњаника или људи с неким коњским обележјима (копита, реп, велики зуби). Верује се да кажњавају девојке које се окупљају на заједничкима забавама у то време, али и све оне који се нађу у ноћно в. на улици. На покладама, као и уочи Божића, Ђурђевдана и Ивањдана, сматра се да су нарочито активне вештице, и зато су у тим данима примењиване посебне мере магијске заштите од њихове штеточинске делатности. За сточаре је изузетно значајно време од Ђурђевдана до Митровдана. Ова два празника деле годину на пролећно-летњи и јесење-зимски период. Два најчешћа периода када су уговаране и спровођене свадбе су јесењи (после завршетка главних пољопривредних послова, а пре божићњег поста) и зимски -- после Богојављења а пре великог (ускршњег) поста. У одређеним периодима године ишле су и обредне поворке -- у зимском периоду (око Божића) -- коледари, у пролећно-летњем (од Лазареве суботе до Тројица) -- краљице и лазарице, као и крстоноше, у сушном периоду лета -- додоле, итд.

Љ. Раденковић

У народним обичајима. В. обухвата различите радње које се обнављају повремено или периодично, с дужим или краћим трајањима ради усаглашености понашања појединаца и заједница у сакралном и световном контексту да би се постигао жељени исход. В. је појам који се може односити и на дневне, месечне, годишње, сезонске краће и дуже атмосферске појаве у природи од којих је зависила егзистенција појединаца и заједница -- кишно или сушно, сунчано или облачно и сл. Какав ће који месец бити у години гледало се по остављању 12 посољених главица црног лука о Божићу, намењених сваком месецу, па уколико се нека главица „истопи", тај ће месец нпр. бити кишовит. У мултиверској средини, попут Војводине, за прорицање временских прилика током године служио је и период између католичког и православног Божића, када се водило рачуна о временској прогнози за сваки дан од 12 дана, па се то преносило на месеце у народној години и сл. О в. као атмосферској појави судило се и прорицало о већим празницима током године, почев од Божића. Узимајући у обзир традиционалне моделе мишљења и понашања М. Недељковић истиче значај народног рачунања в. у егзистенцијалном и духовном контексту. В. одређује годишњи календар и њему одговарајуће обичаје, простор свакодневице и простор празника, али и биолошки и социјални развој јединке од рођења до смрти. Данас се обредно в. схвата у контексту почетка, кулминације и завршетка човековог живота. На самом почетку, одмах по рођењу, човеку се одређује судбина тј. в. колико ће дуго живети (суђаје, суђенице, усуд). Према томе, в. може бити у сагласју с космогонијским силама циклично (из прехришћанских епоха) или линеарно (према годишњем, црквеном календару). Све што се рађа мора умрети да би се поново родило. Припремом кроз периоде претпразничких ритуала учествује се у узвишености празника.

У обичајима је в. обновљиво и стално се изнова догађа. Стога је циклусе обичаја у годишњем календару могуће разврстати према народном схватању поделе в., а истовремено и према годишњим добима на зимске, пролећне, летње и јесење. У српском народу година се делила на два временска раздобља: од Ђурђевдана (6. маја) до Митровдана (8. новембра) и од Митровдана до Ђурђевдана. Зимски и пролећни циклуси најчешће се теоријски разматрају у оквиру једне целине док су летњи и јесењи међусобно повезани убирањем резултата „произведених" из радњи претходна два. Самим тим ритуали који се јављају у зимском полугодишту падају у његов средишњи период када сва природа и аграрни радови мирују. У традиционалној култури зимско-пролећни ритуали обиловали су бројним радњама усмереним ка новом, ишчекиваном вегетационом периоду. Имитативном магијом и религијским понашањем веровало се да је могућ утицај на снагу „онемоћалог" Сунца да поново ојача. Зимски период према религијским схватањима у традиционалном моделу понашања људи третиран је „тешким и критичним" в., посебно у периоду између Божића (25. децембар / 7. јануар) и Богојављења (6/19. јануар). Тада се веровало да су и мртви у покрету, „караконџуле, вештице, авети славе своје оргије", што долази до изражаја посебно ноћу. То је опасно, свето в., када су се многе магијско-религијске радње практиковале кроз скупове одређених обичаја, док је летње време припадало радном, материјалном, аграрном комплексу радњи. Отуда су се поводом Нове године предузимала „чишћења" и истеривања грехова, злих духова. М. Елијаде сматра да се не ради само о прекиду извесног временског раздобља и почетку новога (како то себи замишља, на пример, модеран човек), него о укидању протекле године и протеклог в. Такав је смисао обредних чишћења: сагоревање, поништавање грехова и грешака, личних као и заједнице у целини. У другом полугодишту ритуали су усмеравани ка заштити резултата „религијског" понашања, остваривању материјалне и економске добити, али и обезбеђивању егзистенције.

У свим обичајима годишњег и животног циклуса в. поседује морални карактер и испуњено је конкретним садржајем и структуром. Поновљивост радњи у „светом" в. имплицира везу с „богом" па све што се односи на заједницу, друштво, породичне односе, привредни живот поседовало је јасан смисао, а непоштовање је доносило одређене санкције. Стога је у традиционалној култури годишњих обичаја в. било у тесној вези с култом предака и аграрним култовима. Линеарно в. је одређено данима свакодневице, припремним претпразничним и празничним периодима. У оквиру тога важна улога припада сегменту исхране као битном комуникацијском садржају, па се в. дели на периоде поста и мрса. Издвојена категорија у обредном в. је и подела дана на три дела -- зору, пре свитања сунца, дан и вече, када сунце зађе. Зора и вече припадају граничном в. у којем се сусрећу дан и ноћ, светло и тама. Тада је упражњаван низ ритуала везаних за почетак неке ритуалне радње (у зору: уношење култне воде, мешење култног колача, формирање обредне поворке која ће ићи селом; или у ноћи: обављање низа ритуала за заштиту појединаца и заједница јер је према веровањима ноћ припадала свету демона, нечистим силама). Прва половина дана је сматрана повољном да се одређени послови започну како би напредовали, посебно у оквиру неких празничних радњи попут паљења славске свеће на дан крсне славе, сечења или ломљења култног колача, фарбања ускршњих јаја; друга половина дана припада непознатом, тамном (нпр. суботом се гробови посећују после подне).

В. је и мерна јединица за величину имања -- „дан орања"; за пређени део пута и сл. Осим тога, в. је било врста генератора друштва иако у традиционалном моделу културе људи тога нису били свесни, али су јасно издвајали када се у току године сме или не сме нешто радити, када је оно повољно а када није.

В. Марјановић

ЛИТЕРАТУРА: М. Милосављевић, Метеорологија, Бг 1975; М. Милосављевић, Климатологија, Бг 1976; И. Ковачевић, Семиологија ритуала, Бг 1985; М. Недељковић, Годишњи обичаји у Срба, Бг 1990; А. Гуревич, Категорије средњовековне културе, Н. Сад 1994; Н. И. Толстој, Језик словенске културе, Ниш 1995; М. Босић, Годишњи обичаји Срба у Војводини, Н. Сад 1996; Љ. Раденковић, Народна бајања код јужних Словена, Бг 1996; С. М. Толстая, „Мифология и аксиология времени в славянской народной культуре", Культура и история, Москва 1997; С. Ковач, „Време и простор у празницима божићно-новогодишњег циклуса код Срба", ЗЕМБ, 1901--2001, Бг 2001; Т. А. Агапкина, Мифопоэтические основы славянского народного календарья. Весенне-летний цикл, Москва 2002; М. Елијаде, Свето и профано, Бг 2004; Енциклопедија живих религија, Бг 2004; А. А. Плотникова, Этнолингвистическая география Южной Славии, Москва 2004; В. Марјановић, Маске, маскирање и ритуали у Србији, Бг 2008; М. Мencej (ур.), Space and Time in Еurope: Еast and West, Past and Present, Ljub. 2008; Ј. М. Павловић, Качер и Качерци, Бг 2008; С. М. Толстая (ур.), Пространство и время в языке и культуре, Москва 2011; Љ. Раденковић, „Зао час у веровању словенских народа", Studia mythologica Slavica, 2011, XIV.

ВРЕМЕ, дневни лист који је излазио у Београду 1874. Штампана су само 34 броја. Власник и издавач био је Мита Ракић, економиста, књижевник и напредњачки политичар. Лист је излазио свакога дана сем понедељка и дана по празнику.

ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, Српска штампа 1768--1995, Бг 1996.

Д. Ђурић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)