ВИКЕНТИЈЕ (Поповић Хаџилавић Јањевац)

ВИКЕНТИЈЕ (Поповић Хаџилавић Јањевац), митрополит карловачки (Јањево, ? – Сремски Карловци, 23. X 1725). Као придворни монах Арсенија III избегао је са њим у Аустрију. За епископа будимског у звању митрополита изабран је 1708, а карловачки митрополит постао је 1713. Потврђујући га за карловачког митрополита, патријарх Мосјеј (Рајовић) назвао је Карловачку митрополију „првоначалном", што је значило да је прва и водећа међу седам српских епархија у аустријској држави (завршетком аустријско-турског рата 1716–1718. у аустријској држави нашла се још једна самостална српска митрополија – београдска). В. се енергично заузимао за одбрану и потврду српских привилегија, тражио учешће Срба у Угарском земаљском сабору, одупирао се унијаћењу које је насилно спровођено уз помоћ власти, одржавао добре везе са пећким патријархом, те помагао патријаршију и манастире (Дечани, Хиландар) дозвољавајући скупљање прилога по Карловачкој митрополији. Као задужбинар, поклонио је иконостас катедралној цркви у Пећи, патријарху Мојсеју (Рајовићу) крст, подигао је трпезарију и кухињу у Крушедолу, ћелије и подрум у Великој Ремети и двор у Даљу, а многим манастирима поклонио је књиге и богослужбене предмете. Прихватио је одлуку патријарха Мојсеја (Рајовића) да се после његове смрти карловачка и београдска митрополија уједине са седиштем у „краљевском граду" Београду. Пред крај живота оболео је од парализе и онемео (отуда је називан Викентије Неми), па је по одлуци црквено-народног сабора 1722. београдски митрополит Мојсеј (Петровић) водио послове у његовој епархији. То је послужило да се обе митрополије споје у једну под именом Београдско-карловачка. Сахрањен је у манастиру Крушедолу.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, II, Бг 1903.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Грујић, Пећки патријарси и карловачки митрополити у 18 веку, Н. Сад 1931; П. Пузовић, „Митрополит Вићентије (Поповић) Хаџи-Лавић-Јањевац", Гласник СПЦ, 1993, 6; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг–Пг–Краг. 1996.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)