ВАРОШ

ВАРОШ (мађ. város: град), прединдустријски тип насеља који је у Србији, без обзира на величину и значај, постојао све до првих деценија ХХ в. Означава и цивилни део насеља формиран око утврђења и самостално мање или мало урбано насеље без индустријских својстава. Током XIX и XX в. појам в. – као и њему близак термин град – примењиван је за различите урбане формације. На прелазу из XVIII у XIX в. Вук Караџић дели урбана насеља Србије на градове или војна утврђења, в. и варошице са израженим цивилним функцијама, и паланке као мале утврде са малобројном посадом или сасвим мала цивилна насеља. У првим деценијама XIX в. у Србији је постојало 11 в.: Алексинац, Гургусовац (Књажевац), Јагодина, Крагујевац, Крушевац, Неготин, Параћин, Пореч, Сокобања, Ћуприја и Чачак. И места која су очигледно имала моћне тврђаве са знатном посадом и била означавана градовима (Београд, Смедерево, Ужице, Шабац, касније и Ниш) имала су своје „вароши" – цивилне четврти временом развијане око тврђаве. Нека места означавана као в. имала су мање али не и увек активне утврде, заостале из претходних времена (Чачак, Ћуприја). Пожаревац је због управне улоге у систему насеља означаван као град мада није имао утврђење. Кључно за одређивање појма в. јесте њена оријентација ка занатској производњи и трговини, као и управна, административна и образовна улога за ширу територију. Закон о томе која су места у Србији вароши, варошице а која села, познатији као Закон о местима (1866), утврђивао је нови систем насеља Кнежевине Србије и успостављао ред у ширењу постојећих већих и оснивању мањих варошица и заселака. В. су означавале места у којима су стално пребивале оружане власти, укључујући и Београд. У административно-управној организацији земље, величина насеља и број становника нису имали никакву улогу. Тада је било 17 в. (Алексинац, Београд, Ваљево, Горњи Милановац, Зајечар, Јагодина, Крагујевац, Крушевац, Књажевац, Лозница, Неготин, Пожаревац, Смедерево, Ужице, Ћуприја, Чачак и Шабац), 21 варошица, а сва остала места била су села. Закон је 1885. допуњен чланом да су све в. и варошице обавезне да израде „правилан регулациони и нивелациони план". Оснивање берзе 70-их година XIX в. означава почетак индустријализације земље и рађање модерног града у Србији. Мада спор, прекидан ратовима и изолацијама земље, овај процес је претварао некадашње в. у савремене градове, па старе в. постају средишта појединих индустрија: Лесковац (текстилне), Параћин (стакла), а Крагујевац (војне). За нови тип урбаних насеља, међутим, не употребљава се појам град него в. По државопису Србије из 1884. и попису из 1910, као в. се воде градови у данашњем смислу речи, укупно њих 20 (Београд, Шабац, Ваљево, Ужице, Чачак, Крагујевац, Смедерево, Јагодина, Ћуприја, Параћин, Пожаревац, Неготин, Зајечар, Ниш, Крушевац, Пирот, Прокупље, Лесковац, Врање и Алексинац). Док Грађевински закон Краљевине Југославије из 1931. разликује град од варошице, Уредба Министарства грађевина из 1932. изједначава град и в., односно, варошицу и трговиште. По класификацији из 1953, в. је мања од града, а већа од варошице, трговишта, села и колоније. Данас се у урбаној теорији под в. подразумева место за занатску производњу претежно из XIX в., док град означава индустријско место настало у ХХ в. Како појам в. у административно-управном језику више не постоји, он у јавном говору практично одумире.

Владимир Мацура

У време османске власти в. означава део градске територије изван тврђаве, односно изван градских бедема. У в. су се налазиле чаршије и базари испуњени трговачким и занатским радњама, те стамбене четврти – махале. В. су биле настањене муслиманима, хришћанима, Јеврејима, Јерменима, Ромима. Како су српски средњовековни градови претварани у касабе (провинцијске градиће) и шехере (веће градове), тако су в. постепено прерастале у градске зоне насељене претежно хришћанским становништвом. Београдска в., међутим, тек од краја XVII в. обухвата искључиво хришћанске махале. Подела на махале као градске четврти била је значајна за организовање свакодневног живота. У в. су се налазиле џамије, цркве, школе, хамами, каравансараји, јавне кухиње и други објекти.

Мирјана Маринковић

ЛИТЕРАТУРА: Х. Шабановић, „Урбани развитак Београда од 1521. до 1688. године", ГГБ, 1970, 17; Р. Тричковић, „Београдска тврђава и варош 1739–1789. године", ГГБ, 1973, 20; Б. Којић, Стари балкански градови, вароши и варошице, Бг 1976; В. Мацура, Урбано планирање у Србији 19. и 20. века, Бг 1983; M. Z. Pakalin, Osmanlı Tarih Deyimleri ve Terimleri Sözlüğü, III, İstanbul 1983; Чаршија и градски центар у Србији XIX и прве половине XX века, Ниш–Краг. 1984; М. Коцић, Оријентализација материјалне културе на Балкану. Османски период XV-XIX век, Бг 2010.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)