ВАРДАРСКА БАНОВИНА

ВАРДАРСКА БАНОВИНА, територијално-административна јединица у Краљевини Југославији. Законом о називу и подели Краљевине на управна подручја, донетом 3. X 1929, формирано је десет административних целина: девет бановина и, као посебна, Управа града Београда са Земуном и Панчевом. Тиме је замењен ранији систем административног уређења, заснован на постојању 33 области, а извршена парцелизација историјских покрајина. Једна од бановина била је и Вардарска, са седиштем у Скопљу, образована спајањем највећег дела Македоније („Јужне Србије"), делова јужне Србије (пре свега лесковачког краја) и делова Косова и Метохије (срезова: неродимски, гњилански, грачанички, подгорски, шарпланински и горски). Укључење индустријске области Лесковца, која је иначе гравитирала ка Београду, требало је да потврди прокламовану намеру о стварању природнијих економских целина, док су друга решења показала јаснију намеру јачања српског националног елемента у крајевима у којима је била висока присутност национално мањинског и етнички „непоузданог" становништва. Када су Октроисаним (Септембарским) уставом од 1931. границе бановина дефинитивно утврђене, В. б. је са севера била омеђена Зетском и Моравском бановином, а са истока, југа и запада државном границом према Бугарској, Грчкој и Албанији. Такав геостратешки положај постао је још значајнији крајем 30-их година: уласком италијанских трупа у Албанију априла 1939. и италијанским нападом на Грчку, октобра 1940. Осим тога, непрестани упади бугарских комита и албанских качака, помаганих од других непријатеља југословенске државе, нарочито Италије, бугарских националиста и усташке емиграције, стварали су од овог подручја простор сталне напетости, због које је жандармерија управо ту држала две трећине свог састава, а војска имала и полицијску улогу.

Укупна површина В. б. износила је 36.672 км², на којима је, у 44 среза, према попису из 1931, живело 1.574.243 становника, распоређених у 271.873 домаћинства. Захваљујући природном прираштају, број становника се брзо увећавао, те је 1933. износио 1.618.058, међу којима је највише било православних (1.078.072 или 61,6%), потом муслимана (517.282 или 36,8%), римокатолика (12.173 или 1%) и Јевреја (8.124 или 0,4%). Етничка и верска структура трпела је непрестане промене, на које је утицао виши наталитет муслиманског становништва, али и његово исељавање у Турску, а са друге стране прилив српских колониста, чије је досељавање било последица националних, политичких и економских потреба. Из тих се разлога до средине 1940. у ово подручје доселило око 20.000 насељеничких породица. Њихова очекивања, међутим, нису била задовољена, како због нестабилности простора, тако и због његове економске и културолошке запуштености. Упркос природним богатствима, нарочито рударском, привредни напредак био је спор, а бановина се тешко ослобађала навика ранијих векова, укључујући и феудалне норме. Четвртина становништва живела је у варошким срединама, али су, осим Скопља и Битоља, сви градови имали готово четвртину земљорадничког становништва. Поред тога, око 40% становника градова није имало основне хигијенске животне услове. Број индустријских постројења био је мали, те је занатство преовлађивало. Проценат неписменог становништва био је изузетно висок. Према попису из 1931, било је свега 29,1% укупно писмених, с тим што је тај проценат за жене био још нижи – 14,5%. Половина школа је била затворена, јер држава није имала средстава да плаћа учитеље или су били плаћени толико лоше да су сами напуштали службу. Иако је Министарство просвете највише средстава издавало за ову бановину, просветно одељење банске управе у Скопљу имало је најмањи буџет. Током 1936/37. било је укупно 1.260 школа, у којима је учило 145.784 ђака, а предавало свега 3.166 наставника. Постојао је само један факултет, Филозофски, основан 1920. у Скопљу, али и неочекивано велик број позоришта – 12, са Народним позориштем на челу. Тридесетих година издавано је укупно 20 часописа, међу којима су били недељници, месечници, повремена издања и издања на неком од страних језика. У условима у којима је трећина становништва боловала од маларије, 1939. радило је 16 болница и свега 45 лекара. И поред жеље да В. б., као део „кичме српског националног организма", обележене линијом Дунав–Морава–Вардар, буде интегрисана у српски етнички простор, слика је остајала суморна: сва улагања била су недовољна, чиновништво и даље било корумпирано, национални и сепаратистички покрети доживљавали су експанзију, а оптужбе за насилну асимилацију македонског становништва биле све израженије. Даљи историјски развој, међутим, показао је да је македонски народ свој национални идентитет развио и обезбедио једино у Вардарској Македонији, односно у оном њеном делу који се налазио у саставу југословенске државе, за разлику од својих сународника у Пиринској и Егејској Македонији, које су после балканских ратова и I светског рата укључене у Бугарску и Грчку. Насупрот томе, већ у II светском рату најтеже су пострадали српски колонисти из ових крајева. Насиљем квислиншких режима, помогнутих окупационим снагама, најпре су протерани, а потом им је одлуком Министарства унутрашњих послова ДФЈ из јуна 1945. забрањен повратак у Македонију и на Космет.

ИЗВОРИ: Устав Краљевине Југославије, Бг 1937; Б. Петрановић, М. Зечевић, Југословенски федерализам. Идеје и стварност, 1, 1941–1943, Бг 1987; Југославија 1918–1988, Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Петрановић, Историја Југославије 1918–1988, 1, 1914–1941, Бг 1988; Србија у Другом светском рату 1939–1945, Бг 1992; Косово и Метохија у великоалбанским плановима 1878–2000, Бг 2001; В. Јовановић, Вардарска бановина 1929–1941, Бг 2011.

Мира Радојевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)