ВЕЉКОВИЋ, Војислав

ВЕЉКОВИЋ, Војислав, правник, професор, политичар (Београд, 17. XII 1865 – Београд, 28. I 1931). Син је Стојана Вељковића, истакнутог правника, судије Касационог суда и министра правде. Права је студирао у Паризу, где је и докторирао високовреднованом дисертацијом о трговинским уговорима (1893). По повратку у Србију предавао је Административно право на Великој школи у Београду (1896–1899). Био је делегат Краљевине Србије на првом састанку Конференције мира у Хагу (1899), чијим је исходом био јако разочаран. Закључио је да, што се Србије тиче, она треба да тежи „за временом када ће се у међународне односе уносити много више љубави према правди него сад", а до тог времена, ако оно икада и дође, „Конференција мира пружа нам један наук, а тај је да нам мач буде вазда оштар, а барут вазда сув". Исте године постао је лични секретар Александра Обреновића, али је већ 1900. напустио ову дужност, противећи се краљевој веридби са Драгом Машин. Ово је била прва значајнија у низу многих одлука којима је доказивао да политику није одвајао од морала и стручности. Таквим ставовима стицао је углед једног од најпоштованијих и најдоследнијих српских политичара. Као члан Либералне странке и њен посланик у Народној скупштини од 1901, био је у опозицији према политици династије Обреновић, као и политици Радикалне странке. Иако велики њен противник, није увек одобравао нападе либерала на радикале. Свој став према политици, држави и друштву испољавао је и као члан Уређивачког одбора Српског књижевног гласника покренутог 1901, којем је остао одан до краја живота. После Мајског преврата постао је министар финансија у влади Јована Авакумовића, али је због неслагања са завереницима убрзо дао оставку (2. VIII 1903). Тих је година водио Либерално-демократску странку, која се 1905. ујединила са другом либералном струјом, Народном (националном) странком, у јединствену Народну странку. Као њен представник у Народној скупштини противио се 1914–1915. територијалним уступцима Бугарској у Македонији, сматрајући да ће она свакако прићи Централним силама. Трогодишњу окупацију (1915–1918) провео је у Србији. Покушавајући да живот становништва учини сношљивијим, прихватио је понуду аустријских власти да у марту 1916. стане на чело реорганизованог Општинског одбора града Београда, у чијој су надлежности били неполитички послови. Како су, међутим, чланови Одбора били у положају „беспомоћних, често понижених сарадника", све се више повлачио и у октобру престао да буде његов део. Ипак, од новембра 1916. до повлачења аустроугарске војске био је председник београдске општине и члан Централног одбора за помоћ становништву. У југословенској држави поверавано му је Министарство трговине и индустрије (7. IV – 16. VIII 1919) и Министарство финансија (16. VIII 1919 – 19. II 1920). Као министар финансија извршио је замену аустроугарских круна за српски динар, одвојио 100 милиона динара за ублажавање инвалидског питања и допринео решавању других проблема, показујући још једном способности финансијског стручњака и одговорног политичара. Истовремено, као члан Југословенске демократске странке, у коју је 1919. ступила Народна странка, подржавао је њеног шефа Љубомира Давидовића у покушајима тражења политичко-националног компромиса са хрватском опозицијом. Доследан том опредељењу, заједно са њим учествовао је у раду Конгреса јавних радника, одржаног септембра 1922. у Загребу ради разговора о државној кризи и могућности ревизије Видовданског устава. Због оваквих политичких активности оптуживан је за издају Србије и антимонархизам, али је и за време личне владавине краља Александра Карађорђевића остао веран својим демократским уверењима. Није много писао, али -- по речима Павла Поповића -- „по ономе што је написао, иде у прворазредне писце наше". Поред политичких и стручних послова, занимао се за уметност, сакупљајући бројна уметничка дела, пре свега остварења француских експресиониста, и планирајући стварање приватног музеја. После његове смрти ту је идеју спровео његов брат Јован, успевши да подигне уметнички павиљон.

ДЕЛА: „Однос између судске и административне власти у држави", Дело, 1896, 10; „Чиновници и министри на располагању", Бранич, 1901, 8, 7, 8; „Конференција мира", СКГ, 1901, 1–3; О буџету, Бг 1922.

ЛИТЕРАТУРА: „Др Војислав Вељковић", СКГ, 1931, 32, 4; Министарство финансија Краљевине Југославије 1918–1938, Бг 1938; Д. Ђ. Денковић, „Развој наставе Управног права", Универзитет данас, 1967, 7; Б. Глигоријевић, Демократска странка и политички односи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Бг 1970; А. Митровић, Србија у Првом светском рату, Бг 1984; Љ. Трговчевић, Научници Србије и стварање југословенске државе 1914–1920, Бг 1986; Д. Мрђеновић (прир.), Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835–1941), Бг 1988; Љ. Кандић. Ј. Даниловић, Историја Правног факултета (1808-1905), I, Бг 1997.

Ратко Марковић; Мира Радојевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)