ВЛАХОВИЋ, Лазар

ВЛАХОВИЋ, Лазар, учитељ, књажев ађутант, секретар црногорског Сената (Карлово/ Ново Милошево, Банат, 1815 -- ?, после 1870). Пореклом је из Роваца у Црној Гори. Завршио Учитељску школу (препарандију) у Сомбору. За црногорског учитеља Његошу препоручили су га Вук Караџић и Платон Атанацковић. На Цетиње је дошао крајем 1841. Његови ђаци су били књаз Данило, потпредседник Сената војвода Крцо Петровић и други Црногорци из главарских породица. У првом извођењу Горског вијенца (у Биљарди 1847) играо је улогу Томаша Мартиновића. Учитељски посао је изгубио 1848. и кратко живео у Котору одакле је био ожењен. Поново је у служби на Цетињу крајем 1851. Марта 1852. као народни секретар потписао је одлуку Црногорског сабора о проглашавању књажевине, новог облика владавине са књазом Данилом. Од 1853. је књажев ађутант. У рату се бавио снабдевањем војске храном и оружјем, пратио барона Мамулу при његовој посети Црној Гори и био дворски мајордом. Путовао је у Беч и посредовао за школовање црногорских младића у Русији (1855). Одбацио је аустријско и примио црногорско поданство, постао секретар књаза Данила и његов повереник у Београду (1857). У доба Херцеговачког устанка упућен је у Котор, Трст и Задар да прикупља помоћ, али је у Дубровнику ухапшен и протеран у Црну Гору (1858). Од 1858. је секретар Сената, па опет књажев ађутант (побожник). Скупљао је старе српске књиге и слао их Вуку Караџићу. Писао је дописе са Цетиња за ондашње српске листове (Световид и др.). Дао је оставку књазу Николи 1860. и са његовом препоруком отишао у Русију. Тамо се поново оженио, али је и даље радио за књаза Николу и тражио руску помоћ Црној Гори (1862). Коначно је напустио Цетиње 1864. и настанио се у селу Разљоту, у Черниговској области. Ћерку му је крстила књегиња Милена 1870, а даља његова судбина није истражена. Када је био у Петрограду код цара Александра II, због сеобе Црногораца у Русију, одликован је Орденом Св. Станислава IV степена.

ЛИТЕРАТУРА: П. И. Поповић, „Један Војвођанин у служби Црне Горе", ГФФНС, 1957; Б. Павићевић, Црна Гора у рату 1862, Бг 1963; С. Поповић, Ровца и Ровчани, Никшић 1990.

М. Вуксановић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)