ВАТИКАНСКО-СРПСКИ ОДНОСИ

ВАТИКАНСКО-СРПСКИ ОДНОСИ. Ватикан (Città del Vaticano) je политички и духовни центар светског католичанства. Ограђен зидинама, обухвата простор од 72 ха, испуњен велелепним црквама, здањима, музејима и зградама од велике уметничке вредности. Три гробља са ватиканским вртовима и фонтанама допуњавају унутрашњост зидина. Ватиканска палата, састављена од више грађевина и 1.400 одаја, саграђена је, највећим делом, у време ренесансе. У Ватикану стално живи мали број становника, мада његовим улицама, трговима, црквама и музејима пролазе милиони људи. На том простору нема хотела, ресторана, позоришта, болница и школа. Постоји затвор, махом празан. Ватикан штампа новине и часописе, одржава радио-станицу, има банке и новчане институције, посебне универзитете. Иако је службени језик латински, његови житељи се углавном служе италијанским. Ватиканску химну компоновао је Шарл Гуно. Ватикан кује свој новац, али се служи италијанским, односно европским. Има посебну поштанску службу и штампа поштанске марке. На челу Ватикана налази се папа, тј. римски бискуп са титулом Pontifex Maximus. Он је доскора, по правилу, био Италијан. Папа је апсолутиста, а његови прерогативи у питањима организације, доктрине вере и дисциплине су неограничени. За своје поступке не одговара никоме, а у његовим рукама налазе се сви атрибути власти – извршне, законодавне и судске. Под његовим духовним, а често и политичким надзором налази се готово милијарда католика широм света. Његове одлуке у погледу доктрине вере су коначне, а титуле, службене и приватне, импресивне. Будући апсолутиста, с њим се не може лако разговарати. Ипак, свет га може често видети. Након припајања Рима краљевини Италији, папа Пије IX (1846–1878), проглашава добровољно заточеништво (1870). Његова изолација траје до потписивања Латеранског уговора са Краљевином Италијом 1929. Ватикан одржава дипломатске односе са 176 независних држава, учествује у раду међународних организација и настоји да игра значајну улогу у светској политици.

Пропаст Византије (1453) и пад Деспотовине (1459) излажу вернике и свештенство Пећке патријаршије унијаћењу. Сабор у Тренту (1545–1563) проглашава за циљ укључење „шизматика" на европском југоистоку у римокатоличку веру. Ту политику предводе римски понтифекси од XVI до XX в. Папа Пије V (1566–1572), шаље мисионаре у балканске земље. Продор на исток почиње из Далмације (Дубровник, Котор), а мисионари стижу у Србију, Босну, Бугарску, Срем, Банат, Барању. Папа Климент VIII (1592–1605) настоји да за унију приволи пећког патријарха Јована. То чини преко Томе, надбискупа барског. Рад на унијаћењу наставља папа Павле V (1602–1621) уз подршку надвојводе Фердинанда хабзбуршког. Стварање Конгрегације за пропаганду вере (1622) појачава рад на унијаћењу. Папа Гргур V (1621–1623) подстиче мисионарски рад и захтева да мисионари познају српски језик. Отвара се Илирски колегијум за школовање свештеника из Далмације, Србије, Босне, Македоније, Бугарске. Штампају се црквено-обредне књиге на словенском језику. Ратови између Аустрије и Турске успоравају мисионарске делатности, посебно међу Србима у Војној крајини. Избијају чести сукоби између фрањеваца и језуита по питањима надлежности. У циљу приближавања верницима, мисионарима се дозвољава да служе службу по православном обреду који се не сме омаловажавати. У жељи да остваре своје намере, папе преговарају и новчано помажу поједине патријархе (Пајсије). Поједини епископи (унијат Павле Зорчић) заклињу се на верност римској цркви и одбијају покорност пећком патријарху. Од средине XVII в., рад на унијаћењу обавља се преко школа и у настојањима да се православна хијерархија приволи да прихвати унију. За време патријарха Арсенија III (1683–1706) настављају се притисци који воде ка унијаћењу. У томе Ватикан ужива подршку цара Леополда I и угарске католичке хијерархије. Сарадња патријарха и свештенства са ћесарском војском у рату (1683–1699) доводи од исељавања српског народа са Косова и преласка у Угарску. Леополд I гарантује црквену аутономију и патријархову јурисдикцију над Србима (1690). То право оспорава кардинал Леополд Колонић, примас Угарске, којем Ватикан поверава надлежност за унијаћење. Леополд I и Колонић занемарују царске привилегије дате Србима и ограничавају патријархове надлежности, а овај се жали цару Петру I. Устанак Ракоција наводи цара Јозефа I да потврди српске привилегије (1706). Унијаћење се наставља и током XVIII в. Хрватски сталежи захтевају (1764) да се разбије црквено-народна организација и укину права Срба; изражавају страх да ће шизматици угрозити католичку веру, али Марија Терезија (1740–1780) одбија тај захтев.

Папа Пије IX (1846–1878) подстиче рад на унији стварањем „Друштва за унију свих хришћана Истока" и упућивањем енциклика епископима и свештенству. Митрополит српски Петар одбацује папски позив. Ђаковачки бискуп, Ј. Ј. Штросмајер добија овлашћење да брине о католицима у Кнежевини Србији (1851). Штросмајер сматра да је католичанство једина права вера и да је православље шизма. Његовим деловањем у Србији јурисдикција над балканским католицима прелази са Турске на Аустрију. То јој дозвољава да утиче на развој Србије и обавља прозелитске делатности. Закон из 1853. регулише положај католика у Србији, чији је број занемарљиво мали, а чије одредбе Штросмајер оштро критикује. У Београду се граде католичка црква, школа и жупски дом. Устав од 1869. одређује положај сваке вере и забрањује прозелитски рад у Србији. Штросмајер предлаже закључење конкордата са зајемченом слободом вероисповести и обреда католицима у Србији. Српска влада одбацује предлог. Штросмајер настоји да се у Београду обнови бискупија (1887), што влада не прихвата. Ватикан поново покреће питање конкордата (1898), али предлог бива одбијен.

Током XX в. Ватикан се налазио у сталном сукобу са Србима и Србијом, а доживљавао је национализам и социјализам као опасност по католичку цркву, њено учење и ширење. Иступао је као бранилац постојећег политичког и друштвеног поретка, те се противио стварању националних држава и друштвеним променама. Став према Србији се не мења: Ватикан не одобрава ослањање Србије на Русију, подржава анексију БиХ, осуђује њено територијално ширење (Косово, Македонија), а то доживљава као претњу Аустроугарској. Папа Пије X (1903–1914) Србе назива „варварима" и подстиче Аустроугарску да се обрачуна с њима. Закључује конкордат (1914) са Србијом који због рата не ступа на снагу. У јулској кризи 1914. залаже се за „ограничени" рат против Србије и подстиче њено уништење. Противи се уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца и залаже за очување Аустроугарске. Ватикан међу последњима признаје постојање Краљевине СХС и подржава италијанске претензије против ње. Настоји да осигура положај Католичке цркве у њој закључењем конкордата (1922, 1924, 1932, 1937). Ватикан и Католичка црква подржавају хрватски национализам и сепаратизам. Поздрављају распад Краљевине Југославије 1941. и подржавају Независну Државу Хрватску. Иако упознат са геноцидним радњама усташке власти, Ватикан их прећуткује. Подржава настојања да се НДХ очува као независна држава (1944). После рата крије водеће усташе и омогућава им одлазак у друге земље. Улази у оштар сукоб са комунистичким властима, иако то Јосип Броз не жели. Он тражи сарадњу са Црквом, што она одбија. То доводи до отвореног сукоба и осуде надбискупа загребачког Алојзија Степинца. Ватикан и Католичка црква настоје да сарађују са Српском православном црквом у борби против режима. Папа Пије XII (1938–1958), представник хладноратовских схватања, не успева да оствари своје намере. Крајем 1951. Ватикан и СФРЈ прекидају дипломатске односе. Папе Јован XXIII и Павле VI раде на смиривању сукоба. Након II ватиканског сабора (1962–1965) долази до нормализације односа са СФРЈ. Јосип Броз и Павле VI размењују писма; Мика Шпиљак посећује Ватикан (1967); кардинал Тисеран долази у Југославију (1968); обнова односа између Ватикана и Југославије (1970) доводи до посете Јосипа Броза Павлу VI (март 1971). Такву политику прекида папа Јован Павле II (1978–2005), упорни борац против комунизма. Он подржава реформистичке покрете у комунистичким земљама; често посећује земље Источне Европе и подстиче распад СССР. Јован Павле II одобрава сепаратистичке тежње Хрвата и Словенаца, у чему добија подршку католичке хијерархије. Папа прима Фрању Туђмана (25. V 1991) којем надбискуп загребачки Кухарић пружа подршку. Ватикан први признаје нове државе – Хрватску и Словенију. Јован Павле II подстиче председника Била Клинтона на агресију против СР Југославије и бомбардовање њених градова.

Драгољуб Живојиновић

После државног осамостаљења Словеније и Хрватске, однос Свете Столице према политичким процесима на простору бивше Југославије постаје уздржанији и уравнотеженији, јер је Ватикан остварио своје главне непосредне циљеве. Неповољан пoложај католика у БиХ, зазирање од ширења ислама и настојање да се унапреди екуменски дијалог с православним црквама, један од приоритета понтификата Јована Павла II и Бенедикта XVI (2005–2013), утичу на извесно унапређивање ватиканско-српских односа. Света Столица не признаје независност Косова, а долази и до неколико како међудржавних сусрета на највишем тако и међуцрквених сусрета на високом нивоу. Формално, билатерални односи и даље почивају на Протоколу о сарадњи између СФРЈ и Ватикана (1966).

Дарко Танасковић

После раскола 1054. Рим настоји да се прошири на исток, па и на српски етнички простор почевши од Далмације па све до Тимока. Католичка црква је простор Балкана, па и простор на којем живе Срби схватала као мисионарско подручје. Већ крајем XVI в. почиње унијаћење Срба у Далмацији, Хрватској и Славонији при чему су млетачке власти дозвољавале кршење елементарних људских права одузимањем православних цркава, забраном рада и протеривањем српских свештеника и епископа. Римокатоличка акција насилног унијаћења сузбијена је у Далмацији тек у време Наполеонове владавине, али је под аустријском влашћу поново настављена иако није имала неког нарочитог успеха. Даљи рад покатоличавања настављен је перфидније преко Срба католичке вере што је трајало све до наших дана, па чак и у време комунизма.

Ватикан је са Црном Гором склопио 1886. конкордат којим је дозвољена употреба глагољице у Барској надбискупији. Први Евхаристијски конгрес у Хрватској 1900. померио је границе хрватског етничког простора са Врбаса на Дрину. Србија је склопила конкордат 1914, али он није ратификован због избијања I светског рата. Покушај 1935. такође није успео јер је због отпора Српске црквe и народа морао да буде напуштен и на крају повучен. Конкордатом је било предвиђено право римокатолика на прозелитизам, а деца из мешовитих бракова крштавана су искључиво у римокатоличкој цркви. Надбискуп Алојзије Степинац ујединио је огранке световне организације „Чиста католичка акција" којом је напуштена ранија толеранција према југословенској држави и захтевана примена „револуционарних метода" усташког покрета Анте Павелића. То је послужило као идејна основа и морално оправдање за геноцид над српским народом извршеним у II светском рату (1941–1944) и током распада СФРЈ (1990–1995).

Радомир Милошевић

ЛИТЕРАТУРА: В. Новак, Magnum crimen. Пола вијека клерикализма у Хрватској, Зг 1948; Ј. Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, Бг 1950; R. A. Graham, Vatican Diplomacy, Princeton 1959; Lo Bello Nino, The Vatican Empire, New York 1968; В. Цврље, Ватикан у сувременом свијету, Зг 1980; J.-B. d`Onorio, Le Pope et le Gouverment de l`Eglise, Paris 1992; Д. Живојиновић, Ватикан, Католичка црква и југословенска власт 1941-1958, Бг 1994; Ватикан, Србија и стварање југословенске државе 1914-1920, Бг 1995; T. J. Reese, Inside the Vatican: The Politics and Organization of the Catholic Church, Cambridge 1996.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)