ВЕШОВИЋ, Миљан Вуков

ВЕШОВИЋ, Миљан Вуков, војвода, сенатор (Лопате, Лијева Ријека, 1820 – ?, март 1886). Од ране младости је учествовао у четама које су браниле Србе од турских зулумћара, а већ у 18. години добио је барјактарство. Његош га је побратимио са синовцем Данилом, будућим књазом Црне Горе. Његово везивање за Цетиње није у Лијевој Ријеци прошло без отпора, али је успио да, уз подршку игумана Мојсија и других угледних првака, племенску матицу одвоји од Куча и Скадра и трајно је присаједини Црној Гори. Предводио је устанике у боју с Турцима на Полимљу 1854, где су васојевићки и србљачки прваци из Хаса, уз помоћ одреда Морачана, успјели да нанесу тежак пораз турској војсци и одбране манастир Ђурђеве Ступове. Племенски главари су 1857. прогласили присаједињење црногорско-брдској држави, а књаз Данило је Миљану Вукову додијелио звање војводе, а 1858. сенатора. Заједно са војводом Новицом Церовићем, В. је 28. VII 1858. разрушио турски град Колашин. Тада су велесиле донијеле одлуку о разграничењу Црне Горе и Брда с Турским царством (1859) по којој је црногорска државна територија у долини Лима проширена до Злоречице, Лима, Требачке ријеке и планине Бјеласице. Ослањајући се на духовно искуство игумана Мојсија, свештенство и главаре, В. је успио да знатан број исламизираних породица из васојевићких братстава без принуде врати у православну вјеру. Формирао је и Васојевићки суд са сједиштем у Ђурђевим Ступовима, који је судио по Даниловом законику из 1855. и обичајном праву.

Командујући Васојевићким одредом (око 4.000 војника) В. је у прољеће 1862. однио двије велике побједе: на Превији, над војском генерала Хусеин Авни-паше; а у Будимљи на Рудешу, Полици и Бијелом Пољу над Селим-пашом. Турске снаге су успјеле ипак да спале и Ђурђеве Ступове и сва села у Горњем Полимљу, али је В. онемогућио продор турске војске ка Лијевој Ријеци, Спужу и Подгорици. Потом је са три батаљона пошао у помоћ црногорској војсци и борио се на Метеризима и у Команима против армије Омер-паше Латаса која је наступала ка Цетињу. Шездесетих и 70-их година В. је одржавао тијесне политичке односе са Србијом. Од књаза Александра Карађорђевића добио је и новчану помоћ, а 1861, по налогу младога књаза Николе и његовог оца војводе Мирка, послао је одред од 260 војника у Србију показавши да је могуће, преко Рашке области, остваривати и непосредну војну сарадњу Црне Горе и Србије у циљу ослобођења српског народа од власти Османлија. Црногорски двор није радо гледао на везе између војводе Миљана и званичника у Србији. Осим тога он се, са војводама Марком Миљановим, Пеком Павловићем, Јолем Пилетићем и другим угледним првацима, критички односио према аутократској владавини књаза Николе, па је то било од утицаја што је 1874. пензионисан као сенатор. Ипак, 1875. је стао на чело устанка у Васојевићима, да би убрзо, због наводног непридржавања књажевих упутстава и наређења, био смијењен. Та смјена је неповољно примљена у Васојевићима јер се знало да је извршена због сумњи књаза Николе да ће В. водити политику чвршћег везивања Васојевића са Србијом. Када је склопљен савез и војна конвенција Црне Горе и Србије о вођењу рата против Турске 1876, књаз Никола је војводу Миљана именовао за команданта цјелокупних војних снага у Васојевићима са задатком да брани источну црногорску границу и шири ослободилачки покрет у Старој Србији. Током рата одржавао је везе с Ибарском војском која је оперисала у југозападној Старој Србији. У јуну 1877. водио је жестоке борбе са армијом Мехмед Али-паше и башибозуком Али-бега Гусињског и извојевао значајне побједе на Буковој пољани и Морачи. До смрти је живио у Лијевој Ријеци, гдје је и сахрањен као обичан војник.

ЛИТЕРАТУРА: Глас Црногорца, 16. III 1886; Н. Дучић, Књижевни радови, III, Бг 1893; Б. Павићевић, Црна Гора у рату 1862, Бг 1893; Р. Вешовић, „Војвода Миљан Вуков", Јужњак, алманах за 1926, Цт 1926; Б. Марјановић, Васојевићки главари, неколико портрета, Пг 1929; Г. Вуковић, Војвода Миљан Вуков (1820-1886) и Васојевићи, Цт 1932; Р. Вешовић, Племе Васојевићи, Сар. 1935; С. Томовић, Црногорске војводе Марко Миљанов и Миљан Вуков, Цт 1979; М. Дашић, Васојевићи од помена до 1860. године, Бг 1986; М. Вујачић, Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци, II, Тг 1990; М. Дашић, Васојевићи у устанцима 1860–1878. године, Пг 1992; М. П. Цемовић, Васојевићи, Бг 1993; Војвода Миљан Вуков Вешовић 1820–1886: (Живот и дјело), Беране 1994; Г. Вуковић, Мемоари, Цт 1996.

Миомир Дашић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)