ВЕНЧАЊЕ

ВЕНЧАЊЕ, народни, црквени и грађански обред склапања брака са дугом традицијом. Обављао се „по обичају народном", затим „по грађанским законима" и по црквеном обреду. Прихватањем хришћанства од IX в. наовамо в. је устаљено као црквени обред. Још за време Ћирила и Методија помиње се превод на словенски језик једног црквено-грађанског законика. Св. Сава је такође настојао да се црквено-грађанско законодавство практично примењује и да се по црквеним обредима венчају сви они који су као многобошци узели жене без црквеног благослова. Законик цара Душана предвидео је 1349. да се ни једна свадба не „учини без в.". Тако је в. постало обред којем се у народу придаје посебан значај. У српској традиционалној култури, посебно у североисточној Србији, био је у пракси и симболични обред в. да би се обезбедила плодност и здраво потомство.

П. Влаховић

Основ за учешће Цркве у склапању брака је у Христовом присуству на женидби апостола Филипа у Кани Галилејској (Јн 2,1-11). В. првих векова сводило се на заједничко причешће на литургији и приказивање младенаца присутнима у храму са кратком молитвом и благословом. Када је литургија достигла садашњу дужину, а обред в. садашњи облик, који веома дуго траје, в. је издвојено у посебан обред. Законик цара Душана (чл. 3) прави разлику између свадбе и венчања. Свадба је склапање брака по старим народним обичајима из времена политеизма који је имао свој ритуал. Венчање је црквени обред чије видљиво место заузима стављање круна-венаца на главе младенаца. Исти Законик забранио је брак без црквеног венчања и наредио да се сви бракови склопљени по народним обичајима озаконе венчањем у храму који су обављали од епископа овлашћени посебни духовници.

Обред в. врши младожењин парох пре подне у парохијском храму, а за венчање после подне стављао је грех на душу пароха: „Под смртном клетвом да је свештеник који обави венчање после подне". В. у другом храму врши се само по дозволи надлежног пароха. Архијерејски сабор Српске цркве дозволио је в. по подне до вечерња, али у време тврдог комунизма свештеници су дозволом епископа обављали в. и по ноћи и у дому. За в. су потребни кум и стари сват, као сведоци, бурме, бело платно којим свештеник везује руке младенцима (тзв. превез) и по две воштане свеће.

В. претходи предбрачни испит који обавља невестин парох, утврдивши канонска и законска права на брак и одсуство брачних сметњи и брачних забрана. Обред в. има два дела: обручење и венчање. Обручење (прстеновање) врши се пред отвореним царским дверима иконостаса, при чему младожења стоји са десне, а невеста са леве стране. Сведоци стоје иза младенаца и то кум (први сведок) иза младожење, а стари сват (други сведок) иза невесте. Свештеник младенцима даје упаљене кумовске свеће у десну а старосватске у леву руку и врши прстеновање стављањем бурме на домалић њихових десних руку. Кум им мења бурме, тако да младожења добије невестину а невеста младожењину бурму, са јасним смислом да се слабија женска страна охрабри и ојача за обавезе које јој предстоје у браку, а мушка страна као јача да буде предусретљива према слабијој женској страни. В. се обавља на средини храма. Везивање руку платном симболизује њихов будући заједнички живот и вечиту међусобну повезаност тајном брака. Исти симболички смисао заједничког живота има пијење вина из заједничке чаше (В. Караџић је назива молитвена чаша), а тај чин истовремено подсећа на време када се в. вршило у оквиру литургије. Карактеристика обреда је стављање венаца/венчила, тј. круна на главе младенаца: отуда се обред зове венчање. На крају младожења ставља прстен невести, а невеста младожењи и тако свако од њих добија своју бурму. Симболика бурме је у брачној верности и вечности брака, јер као што прстен нема крај тако ни склопљени брак неће имати крај. Симболика венаца је у целомудреном животу пре брака, зато се другобрачнима не стављају венци на главу. Троструки опход око стола за којим се врши венчање симболизује такође трајност брака у име Свете Тројице. У отпусту чина венчања помињу се Богом венчани цареви Константин и Јелена, тј. венчани царском круном а не брачним венцем јер су мајка и син; и великомученик Прокопије, који је научио дванаест жена да са весељем и радошћу иду од брачних одећа и радости на мученичку смрт, као на брачно весеље. В. другобрачних има мање свечан карактер. В. се не обавља: средом и петком, од почетка Божићног поста до Богојављења (закључно), од сиропусног понедељка до светле суботе (закључно), у време петровског и госпојинског поста, на Усековање Јована Крститеља и на Крстовдан.

Р. Милошевић

ИЗВОРИ: Требник, Бг 1956; Брачна правила СПЦ, Бг 1973.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Ђорђевић, Наш народни живот, III, Бг 1931; Л. Мирковић, Православна литургика, 3, Бг 1967; Енциклопедија православља, 1, Бг 2002.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)