ВРАКА

ВРАКА, мало подручје уз југоисточну обалу Скадарског језера, око 5 км северно од Скадра. Простире се између обале језера на западу и подножја планине Мараној на истоку. Кроз њу правцем исток--запад протиче поток Врака који извире на оближњој планини и ту се улива у језеро. Наспрамним правцем протеже се стари пут Скадар--Подгорица, који је пресечен државном границом. Насељавање становништва из разних делова Црне Горе почело је крајем XVII в. и у то време у десет села у В. били су насељени искључиво они. Евидентирано је 66 словенских презимена. Међу првима су били Мартиновићи досељени 1687. Разлози досељавања су били заваде у домицилу, крвна освета, пренасељеност и сиромаштво. Прво је настало село Раша на источној периферији В., а затим су насељена села Куље, Омара, Стари Борич, Млади Борич, Гриљ, Деригњат, Каменица, Туралија и Котробудан. Временом су се ови становници сплеменили у компактну заједницу и називају се Врачанима, ма где да су настањени. Постоје и старији знаци постојања словенског живља на овом простору, као што је православна црква Светог Јована о којој је први помен највероватније из 1166. Између два светска рата постојале су хришћанске цркве у селима Борич и Груемира, а постоји податак да је црква Св. Јована служила у друге сврхе. Формирањем државе Албаније, којој је В. припала, слабе везе са домицилом, а порасли су притисци албанизације и исламизације српског и црногорског становништва (забрана употребе неподобних имена и презимена, употребе матерњег језика, вероисповести и др.), што је довело до све чешћих исељавања, а десетине презимена савременог албанског становништва имају словенско порекло. Најмасовнија исељавања вршена су 1925. у Црну Гору због крвне освете и других разлога, затим 1934. због притиска режима када су емигранти насељени на Косову и Метохији, те 1941. Потпуно су расељена села Раша, Куље, Млади Борич и Деригњат. На територији Црне Горе и Србије сада живи око 650 породица Врачана.

П. Јакоја

У селу Раша налазе се остаци средњовековног бенедиктинског манастира посвећеног Св. Јовану. Историја манастира није у потпуности позната јер оскудни подаци у изворима само делимично расветљавају живот овог споменика. До данас су публиковани архитектонски снимци основе цркве и куле, као и описи манастирских рушевина, али је изостало испитивање и проучавање комплекса у целини. У склопу манастира налазиле су се црква, кула и друге грађевине неопходне за живот заједнице. Најзначајнији објекат манастирског комплекса била је црква, позната као Св. Јован у Раши од које су сачувани само незнатни остаци. Реч је о једнобродној грађевини правоугаоне основе са олтаром на истоку и тремом или припратом на западу. Олтарска апсида је полукружна с унутрашње и спољашње стране. Црква је била покривена двосливним кровом дрвене конструкције. Са северне стране цркве подигнута је кула као самостална грађевина квадратне основе. На основу остатака утврђено је да су зидови цркве и куле грађени на сличан начин од тесаних камених квадера. Тачно време изградње цркве није познато. На основу архитектонских обележја датира се у период краја XIII или почетка ХIV в. Будући да су у то време краљ Милутин и његова мајка, краљица Јелена, изградили и обновили неколико фрањевачких и бенедиктинских цркава у Поморју, подизање или обдаривање цркве приписано је овом српском краљу.

Д. Павловић

ЛИТЕРАТУРА: В. Кораћ, Градитељска школа Поморја, Бг 1965; Становништво словенског поријекла у Албанији, Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу, 1990, Тг 1991; Л. Рогановић, Скривена истина: Врака и Врачани, Пг 1995.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)