ВЛАЈКОВИЋ, Ђорђе Ђока

ВЛАЈКОВИЋ, Ђорђе Ђока, пуковник, национални радник, задужбинар (Београд, 15. III 1831 -- Београд, 29. VIII 1883). Гимназију је завршио у Београду, где је започео и студије на Лицеју. Као питомац српске државе упућен је 1845. у Русију у јункерску војну школу. За пешадијског потпоручника аустријске војске произведен је 1847, а у чинове поручника и капетана унапређен за време службе у руској војсци (1851--1856). Капетан I класе постао је у српској војсци 1862, у којој је стекао и чинове мајора (1876), потпуковника (1876) и пуковника (1876). Због тешке инвалидности пензионисан је 1879. У српску војску је ступио са 14 година (на основу специјалне молбе). За време буне 1848--1849. придружује се српским добровољцима под командом Стевана Книћанина. Истакао се у борбама код Србобрана. Потом се враћа у Србију. У руску војску ступа 1851. и у Кримском рату учествује као артиљеријски официр. При одбрани Севастопоља (1855) бива тешко рањен и губи ногу. По завршетку овог рата је пензионисан, па поново долази у Србију. Током 60-их година XIX в., иако тежак инвалид, у више наврата је ступао у војну службу и из политичких разлога иступао из ње. Посебно се истакао 1862, приликом турског бомбардовања Београда са тврђаве, када је командовао добровољцима. Због неслагања са политиком Намесништва, 1869. иступа из војске. У време српско-турских ратова враћен је у активну службу. Као командант бригаде из састава Дринске дивизије у лето 1876. учествовао је у борбама у Семберији и заузимању Бијељине. Потом је био командант Добровољачког кора на Јавору. У Другом српско-турском рату 1877--1878. командовао је добровољачким јединицама, био командант места у Белој Паланци и командовао Власотиначким одредом са којим је учествовао у борбама код Власотинаца и Грделице. После овог рата постављен је за команданта Ибарске дивизије, али је на сопствену молбу пезионисан. Током 60-их година XIX в. активно је учествовао у револуционарном раду на националном ослобођењу. Одржавао је везе са културним и политичким првацима Срба из Границе, Срема, Баната, Бачке, Црне Горе, Херцеговине и Босне. Био је активни учесник војничке завере која је 1866. на маневрима у Пожаревцу требало да принуди кнеза Михаила да збаци владу и предузме кораке за ослобођење и уједињење српства. Радио је на организовању Уједињене омладине српске и био један од њених најодлучнијих делатника. Национални рад интензивирао је посебно током 70-их година XIX в. Тада је био један од оснивача и писаца статута Дружине за ослобођење и уједињење српско, која се залагала за национално ослобођење и социјално-либералне реформе. Током 1871. радио је на подизању општег устанка у српским земљама, па се због тога састајао са Светозарем Милетићем и ишао у поверљиву мисију у Црну Гору, где га је примио кнез Никола. Када је 1875. избио херцеговачко-босански устанак, био је на челу организације која је прикупљала добровољце, новац и оружје. Помагао је просветне и хуманитарне организације, а тестаментом имовину завештао Ученом друштву и Савету Велике школе. Између два светска рата СКА и Београдски универзитет су делили ренту од ове задужбине, а од њених средстава је подигнута зграда задужбине у Влајковићевој улици бр. 5. Одликован је орденима Таковског крста III, IV и V степена, Златном медаљом за храброст, Споменицом 1849, ратним Споменицама 1876--1878, Црногорском споменицом 1851, руским орденима Св. Ане, Крстом Св. Ђорђа и Севастопољском споменицом.

ИЗВОРИ: Војни архив, Београд; Шематизам Србије, 1864--1883; Српски глас, 29. VIII 1883, 69, 3; Српче, 1883--1884, 31; Н. Петровић, Светозар Милетић и Народна странка, грађа, II, Ср. Карловци 1968--1969; Б. Калај, Дневник Бењамина Калаја 1868--1875, Бг 1976.

ЛИТЕРАТУРА: Педесетогодишњица СКА, II, Фондови и задужбине, Бг 1937; М. Софронијевић, Даривали су своме отечеству, Бг 1995.

Ђ. Ђурић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)