ВЕЛИКА ШКОЛА 1808–1813

ВЕЛИКА ШКОЛА 1808–1813, основана у Београду, у време Првог српског устанка, а након успеха Карађорђевих устаника у борби за ослобођење Србије од Турака. Означавана често и као устаничка В. ш., она је била највиша просветна установа у то време у Србији. Основана је са задатком да припрема стручне кадрове за рад у државној служби (државне чиновнике). Школу је, по одобрењу Совјета и вожда Карађорђа, основао Иван Југовић (право име Јован Савић), који је дошао из Сремских Карловаца, где је био професор познате карловачке гимназије. Потребу за овом школом најбоље је исказао вожд Карађорђе на свечаности приликом њеног отварања: „Видите, ми имамо довољно мишица за одбрану Србије, али немамо довољно вештих људи за управљање. Да ми знамо државу водити онако како знамо водити војску, другојачије би сада стајали. Учите се ви, дакле, да наставите наше срећно започето дело." И Доситеј Обрадовић у пригодном говору („Слову"), којим се том приликом обратио ученицима, истакао је „да ми ваља да се старамо да избавимо душу нашу од сужањства душевнога, то јест од незнања и слепоће ума" и да се то не може другачије постићи него учењем – изучавањем наука. Од ученика је затражио да марљиво уче („возљубите мудрост и науку", „учите се и просвештавајте се у наукама"), како би били „на ползу и на похвалу љубимому отечеству и целоме народу". Нагласио је притом да ће од њих – с обзиром на то да ће обављати одговорне дужности у држави („ви ћете бити с временом народни поглавари, судије и управитељи") – зависити „све општенародно благополучије, чест и слава" и да ће се од њиховог рада „сва нација наша просветити и на свако добро наставити". Отворена је, тако, школа „какове Срби никад до онда нигдје нијесу имали" – писао је Вук Караџић о В. ш.).

О раду ове школе има мало података. Није познато да је постојао званичан акт о њеном оснивању, нити посебан пропис којим би био уређен њен рад и утврђено који ће се предмети и са којим фондом часова изучавати. О раду В. ш., наставницима и ученицима, као и предметима који су изучавани сазнајемо углавном из казивања Вука Караџића и Л. Арсенијевића Баталаке, који су били ученици ове школе. Школа је почела са радом 1. IX 1808, пошто је дан пре тога свечано отворена. Школу су могли уписати они који су већ стекли основну писменост, тј. „који већ поприлично знаду читати, писати и рачунати". Имала је три класе (разреда) и по једног професора за сваки разред, који је у свом разреду предавао све основне предмете. Баталака наводи предмете који су изучавани, као и њихов распоред по разредима. У првом разреду предавани су следећи предмети: општа историја („свемирна историја"), општи земљопис („свеопште земљеописаније"), рачуница, немачки језик (читање, писање, граматика), као и крокирање (премеравање – елементи практичне геометрије). У другом разреду, поред предмета из првог разреда (опште историје, општег земљописа, рачунице и немачког језика), предавана је и географско-статистичка историја Мађарске, Русије, Енглеске, Француске, Пруске, Аустрије и Турске, као и стилистика („упражњенија у сачињавању различитих видова писмених"). У трећем разреду настављало се са учењем немачког језика (посебно граматике), стилистике и географско-статистичке историје наведених држава (предавана је уколико градиво није завршено у претходном разреду), а уведена су и три нова, стручна предмета из области права – државно право, међународно право („право народно") и кривично право са судским поступком („начин суђења криминалног"). Поред наведених предмета, ученици сва три разреда имали су и моралну науку (моралне поуке), црквено певање („црквено пјеније") и војне вежбе, тј. борилачке вештине – „егзирцир са пушкама" и „фехтовање са сабљама" (мачевање). Баталака, такође, наводи да је општа историја („свемирна историја") укључивала и историју Србије – „стару историју народа српског, дотеравши је до последњег деспота Ђурђа Смедеревца". На другом месту – говорећи о устројству нахијских судова и избору нахијских судија – Баталака је, готово узгред, саопштио да је у В. ш., у другом разреду, предавана и статистика Србије, при чему се, у то време, под овим подразумевало изучавање стања, уређења и организације ондашње Србије. Вук Караџић је писао да се у овој школи учило „и нешто мало физике", а уз предмет право додаје, у загради: „чини ми се Римско." Р. Љушић истиче да Баталакин навод предмета није потпун, и на основу сачуваног рукописа предавања Всеопштег гражданског землеописанија – географије, закључује да је и овај предмет предаван у В. ш. Р. Перовић оцењује да је то, у ствари, политичка географија, која је у знатној мери укључивала садржаје из области државног права. З. Мирковић сматра да је то други део предмета општи земљопис, који је предаван у другом разреду. Из распореда предмета по разредима види се да су у првом и другом разреду претежно изучавани општеобразовни предмети, тј. стицало се опште образовање (мада су поједини предмети из другог разреда – посебно географско-статистичка историја и статистика Србије – пружали и стручна знања из области уређења државе и права), док је у трећем разреду доминантно било образовање из области правне струке (тј. стручно образовање). Баталака каже да „написаног устројства" за рад ове школе није било и додаје: „Љубав к отечеству, и потреба земаљска написале су штатут за ову школу у глави правитељства, и у души и срцу професора." Није било ни уџбеника, тако да су ученици записивали предавања професора и из тих бележака учили.

Професори су се често мењали, јер су неки од њих одлазили на нове дужности „у отечеству", а на њихова места долазили су други. Према Баталакином казивању, поред Ивана Југовића, оснивача и првог професора, у школи су предавали и: Миљко Радоњић, Лазар Воиновић, Глиша Живановић, Михаило Поповић, Сима Милутиновић Сарајлија. Црквено певање предавао је Јован Миоковић, а у војним и борилачким вештинама ученике су обучавали – капетан Петар Ђурковић, један официр и два наредника руске војске. Није познат тачан број ученика који су похађали ову школу. А. Гавриловић наводи имена 36 ученика В. ш., али додаје да списак није потпун. Углавном се сматра да је ову школу похађало око 40 ученика (с тим што су се неки од њих дуже а неки краће задржали у њој), мада се наводи и број од 50 до 60 ученика. Није познат ни тачан број ученика који су је завршили. Баталака наводи имена седам ученика из прве генерације који су завршили школу и отишли у државну службу. Претпоставља се да је тај број већи – неки извори указују да је школу завршило укупно 13 ученика. Ученици В. ш. били су, између осталих, и: Вук Стефановић Караџић, Лазар Арсенијевић Баталака, Алекса Карађорђевић (син вожда Карађорђа), синови познатих српских кнезова и војвода – Младена Миловановића, Миленка Стојковића, Јакова Ненадовића, кнеза Илије Марковића, војводе Васе Чарапића и др. За сиромашне ученике Правитељство је обезбеђивало смештај и давало финансијску потпору (благодејаније). Иван Југовић је – како саопштава Баталака – тражио од Совјета „да се, на свију крајева Србије, синови српски, без сваког призрења на званије и стање материјално њихових родитеља, у ову школу позову, но само такови који већ поприлично знаду читати, писати и рачунати".

Сломом Првог српског устанка 1813. В. ш. је престала са радом. Постоје опречна мишљења о карактеру и нивоу ове школе. Једни сматрају да се она може узети као почетак високошколског образовања у Србији, тј. да је она претходник Лицеја (школе за више образовање; основан у Крагујевцу, 1838, потом премештен у Београд), па тако и претеча В. ш. – Академије (школе за високо, факултетско образовање, основане 1863. у Београду, а настале из Лицеја), и даљи претеча Универзитета у Београду (основан 1905, настао из В. ш. – Академије). Они говоре о два нивоа образовања на В. ш.: прве две године представљају средњу школу, док трећа година – на којој су изучаване „више науке", тј. предмети правне струке и стицало правничко образовање – представља почетак „више наставе", има карактер више школе. Пре свега због наставног програма треће године, која се у извесном смислу може узети као правни одсек, они почетке вишешколског, односно високошколског образовања у Србији виде у овој школи. Она, по томе, представља зачетак Правног факултета В. ш. (1863), па је тако и даљи претеча Правног факултета Универзитета у Београду. Она је, дакле, према овом схватању, посебна школа – истовремено и општа средња школа и виша стручна школа. У преамбули Статута Универзитета у Београду, који је донет 2006, констатовано је да В. ш. представља почетак високошколских струковних студија у Србији, те је тако означена као претеча Универзитета у Београду. У овом смислу о В. ш. говоре: П. Сланкаменац, В. Грујић, Р. Љушић, З. Мирковић. П. Сланкаменац је на основу упоредне анализе наставних програма В. ш. и Лицеја са програмима угарских краљевских академија закључио да је В. ш. организована по узору на ове академије, те је стога сматра претходником Лицеја. З. Мирковић је упоредио правничко образовање у Хабзбуршком царству онога времена и образовање у В. ш. и уочио „сличност В. ш. са краљевским академијама угарског дела Хабзбуршког царства", тј. констатовао да је она „направљена по моделу вишег правничког образовања у Хабзбуршком царству" и на основу тога закључио да „почетак рада Правног факултета Универзитета у Београду треба везати за београдску В. ш. (1808–1813)".

На сличан начин В. ш. оцењује и Н. Вученов, сматрајући да је она „по својој форми школа нарочитог типа", јер је „садржавала и елементе средњошколске (у прве две године) и елементе високошколске наставе (у трећој години)", тј. „у прве две године предавали су се гимназијски (општа историја, земљопис, рачуница, стилистика, немачки језик), а у трећој, завршној години универзитетски предмети (државно право, кривично право и међународно право)" – предмети „који су се увек и свуда учили и уче на правним факултетима, тј. на универзитету". В. ш. је, по њему, „без обзира на сва њена формална одступања од класичних школских форми, стварно имала и вршила функцију највише школске установе у земљи и давала највише стварне квалификације". На основу тога закључује да В. ш. „ако се и не може у строгом смислу, нарочито у односу на континуиран развој, сматрати почетком развоја Београдског универзитета, ипак, несумњиво, на специфичан начин и у специфичној форми, представља зачетак, први заметак високе наставе у Србији".

Други, пак, оцењују да је В. ш. имала само ранг средње школе. При томе за једне је она била средња школа гимназијског типа (представљала неку врсту гимназије или ниже гимназије), а за друге средња школа која представља посебан тип школе, тј. комбинацију гимназије и средње стручне школе, будући да је поред гимназијског, тј. општег образовања, пружала и стручно образовање. Тако је А. Гавриловић – иако наводи да је „у програм учења унесен и део предмета који долазе у специјалне универзитетске студије" – ипак закључио да је она била само средња школа, оцењујући притом да „није била права гимназија већ за нарочиту потребу нарочито искомбинована мешавина од гимназије и стручне средње школе".

Међутим, Вук Караџић и Лазар Арсенијевић Баталака, савременици, а и ученици В. ш., нису ову школу сматрали гимназијом, а нису о њој говорили ни као о средњој школи уопште. Вук Караџић је знао за српске гимназије у Сремским Карловцима и Новом Саду, али у В. ш. није видео школу гимназијског типа. Л. Арсенијевић Баталака, такође, каже да се у Србији тек „петнаесте године (Милошеве владе), гимназија појавила". Ни један ни други нису јој, дакле, приписали статус гимназије, а ни средње школе, нити су, пак, наставу у њој доводили у везу са високошколском наставом.

Проучавајући школство и просвету у Србији у XIX в., С. Ћунковић је дошао до закључка да В. ш. „није ни средња школа (гимназија), ни висока (универзитет), иако има елементе и једног и другог, него својеврсна стручна школа, оријентисана на образовање чиновника и јавних службеника у новоствореним условима политичког и друштвеног живота". У згради у којој је радила В. ш. смештен је Музеј Вука и Доситеја (Господар-Јевремова улица бр. 21).

ИЗВОР: Р. Перовић, Грађа за историју првог српског устанка, Бг 1954; Д. Обрадовић, „Слово при отварању Велике школе у Београду", у: Школство Србије 1804–1918, документи и казивања, Бг 1980.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Арсенијевић Баталака, Историја Српског устанка, I, II, Бг 1898; В. С. Караџић, Српски рјечник, Бг 1898; А. Гавриловић, Београдска Велика школа 1808-1813, Листак из историје ослобођења Србије, Бг 1902; Н. Вученов, „О карактеру Велике школе 1808–1813", Савремена школа, 1948, 9–10; П. Сланкаменац, „Оснивање и карактер Београдског Лицеја", Савремена школа, 1952, 3–4; С. Ћунковић, Школство и просвета у Србији у XIX веку, Бг 1971; Р. Љушић, „Од Велике школе до Лицеја (1808–1838)", у: Универзитет у Београду 1838–1988, Бг 1988; З. Мирковић, „Правне студије крајем XVIII и почетком XIX века и Београдска Велика школа 1808–1813. године", АПФБ, 2008, 56, 1.

Љубомир Коцић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)