ВИЈУК

ВИЈУК (Festuca), род вишегодишњих бусенастих трава из потпородице Pooideae и породице Poaceae. Корен је снажан, разгранат и жиличаст. Изузев код већине шумских представника, листови су углавном уски, тврди, потпуно или делимично уздужно савијени у цев, обично у густим приземним бусенима. Тврдоћа листова условљена је снопићима механичког ткива, а њихов распоред има таксономски значај у детерминацији врста. Клас је на врху стабљике. Род обухвата велик број врста чији таксономски статуси нису још задовољавајуће решени. Описано је преко 450 врста распрострањених у холарктику, али и на тропским високим планинама. У Европи је констатовано око 200 таксона у рангу врста и подврста распрострањених од низија до највиших врхова планина. У Србији тачан број в. није прецизно утврђен, али се процењује на више од 25 таксона у рангу врста и подврста. Важни су градитељи различитих травних заједница, ређе неке врсте настањују листопадне шуме. У панонским и подунавским пешчарама у Србији расте пешчарски в. (F. vaginata) који образује пионирске заједнице важне за везивање голог песка. Степске пашњаке и уопште суве травне заједнице изграђује врста F. vallesiaca, слатинске пашњаке F. pseudovina, брдско-планинске ливаде и високопланинске травне формације и камењаре обрастају F. paniculata, F. halleri, F. violaceae, F. amethystina, F. varia итд*.* У листопадним храстовим шумама Србије као важни елементи спратова приземних биљака распрострањене су врсте F. heterophylla, F. drymeia и F. gigantea. Спадају у значајне крмне биљке, посебно на планинско-високопланинским пашњацима у Србији.

ЛИТЕРАТУРА: М. Гајић, „Festuca L.", у: М. Јосифовић (ур.), Флора СР Србије, 8, Бг 1976; T. G. Tutin и др. (ур.), Flora Europaea, 5, Cambridge 1980.

Владимир Стевановић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)