ВУЧЈА ЈАБУКА

ВУЧЈА ЈАБУКА (Аristolochia clematitis), вишегодишња зељаста биљка из породице Аristolochiaceae, висока 25--100 цм. Ризом је пузећи, кратак, жућкастосмеђе боје. Стабљика је зељаста, усправна. Листови су на дугачким дршкама, дубоко срцасти, троугласто јајасти. Цветова има 2--8, средње величине, за време цветања су усправни а касније висећи, жути. Цветови смрде на труло месо што привлачи муве који су основни опрашивачи специфично грађених цветова в. ј. Цвета од маја до краја јуна. Плод је многосемена висећа чаура крушкастог или лоптастог облика, пречника око 3 цм, по коме је, највероватније, и добила народни назив. В. ј. је отровна биљка непријатног мириса. Распрострањена је у јужној и централној Европи, Малој Азији и на Кавказу. Најчешће расте као коров по ораницама, виноградима, поред пруга, на насипима на влажним земљиштима, по зидинама, али и у низијским врбовим и лужњаковим шумама. Изворни део ареала је медитерански, али је супспонтано раширена и у другим регионима где је гајена као лековита биљка, нпр. у Северној Америци, где су први пут и откривена нека њена својства штетна за људско здравље. У Србији претежно расте у равничарским крајевима. Раније се сматрала лековитом и употребљавана је широм Балкана. До недавно се у појединим земљама користила у фитотерапији улазећи у састав разних биљних препарата за побољшање имунитета, олакшавање порођаја, против упале зглобова, гихта, за зарастање рана, мршављење. Међутим, у новије време, као извор аристолохинске киселине сматра се једним од узрочника балканске ендемске нефропатије. Изазива и друге тератогене и канцерогене ефекте. Аристолохична киселина, које има највише у листу, фактор је ризика и за настанак рака мокраћне бешике. Контроверзна биљка коју треба строго избегавати, посебно труднице и деца. У Србији расту још три врсте рода Аristolochia (А. lutea и А. pallida, које су веома ретке), као и ендемична А. merxmuelleri која расте спорадично на серпентинитским стаништима у Метохији.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Туцаков, Лечење биљем, фитотерапија, Бг 1990; М. Гајић, Н. Диклић, „Род Аristolochia L." у: М. Сарић, (ур.), Флора Србије, 1, Бг 1992.

С. Јовановић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)