ВРЧЕВИЋ, Вук

ВРЧЕВИЋ, Вук, сакупљач народних умотворина (Рисан, 26. II 1811 -- Дубровник, 25. II 1882). Самоук, изучио је ,,књигу" помажући оцу Стефану, учитељу и општинском писару у Рисну. Касније је оца замењивао у овим пословима. Док се у Будви бавио трговином, упознао је Вука Караџића 1835, што је било пресудно за његова интересовања. Од 1841. обављао чиновничке послове секретара и учитеља у Грбљу. Незадовољан и у сталној материјалној оскудици, био је писар у которској општини, писар кнеза Данила, чиновник далматинског намесништва у Задру, конзуларни агент и вицеконзул у Требињу, где је и пензионисан. Био је члан СУД.

Након сусрета са Вуком, В. постаје његов сарадник, бележи и шаље му народне песме, приповетке, пословице, изреке и речи. Поједине записе објављивао је у Дубровнику, Словинцу, алманасима и календарима. Описивао је и представљао народни живот у форми реалистичких цртица и новелистичких згода о обичајима, пресудама и догађајима из свакодневице (Низ српских приповиједака већином о народном суђењу по Босни и Црној Гори, Пан. 1881; Народне приповијести и пресуде из живота по Боки Которској, Херцеговини и Црној Гори, Дубр. 1890). Афирмацију настављача Вуковог сабирања усменог блага донеле су му збирке: Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве (1--2, Бг 1868, Дубр. 1889), од чијих је проширених подврста В. саставио и посебне књиге штампане као посмртна издања (Народне сатирично-занимљиве подругачице, Дубр. 1883; Народне хумористичне гаталице и варалице, Дубр. 1884; Народне басне, Дубр. 1883). В. је и први сакупљач народних игара (Српске народне игре које се забаве ради по састанцима играју, 1--2, Бг 1868, Дубр. 1889). Записи В. укључени су и у друге збирке народних умотворина (В. С. Караџић, Српске народне приповијетке, Беч 1853; С. Новаковић, Српске народне загонетке, Бг 1877), а засебно су штампане тужбалице (прир. Д. Радојевић, Тг 1986).

Из богатог и разноврсног корпуса посебно се издваја прва збирка кратких и шаљивих прича из 1868. у чијем приређивању је имао удела и С. Новаковић. Разликује се од осталих В. дела по предговору, у којем су саопштена драгоцена запажања о природи усмене импровизације, као и по систематизацији грађе. Мада су често критикована полазишта класификације, јединствена подела шаљивих народних приповедака (народне опће, књижевне, варалице, подбодачице/подругачице, басне, гатке/гаталице и питалице) увек се наводи и при разматрању историје бележења и у истраживањима поетике овог облика. Иако је најчешћи извор за различите антологије шаљивих прича, ова В. збирка није у целини касније прештампана. В. је припремио и две књиге српских народних обичаја: Три главне народне свечаности (Божић, Крсно име и свадба) (Пан. 1883); Помање народне свечаности (Пан. 1888). У Караџићевој књизи женских песама из 1866 (Беч), све су песме В. У Архиву САНУ похрањена је В. обимна, необјављена, епска збирка.

С. Самарџија

У развоју српске прозе В. је један од носилаца процеса прелажења из усмених у ауторске облике, у оквиру тзв. вуковске линије (С. М. Љубиша, М. Глишић, Ј. Веселиновић, С. Матавуљ, до И. Андрића и неких других аутора). Документарност првих покушаја у прози В. (1851) везала је његове текстове за фолклор али су они већ тада имали јасне знакове фикционалности и сказа („причање", „правдање") као популарног облика излагања у епоси реализма. На облик и тематику његових прозних текстова утицала је и тешња веза са италијанском хумористичком новелистиком фолклорног порекла. У прозним делима из 70-их година ствара сложеније облике, ближе искуствима поетике реализма, повремено тежећи психолошкој дескрипцији и драматичној напетости, стално у преплетима са елементарним усменим врстама. В. је и аутор биографске студије Живот Петра II Петровића Његоша, владике црногорскога (Н. Сад 1914), у којој је, на основу сопственог познанства и сарадње са Његошем, као и свједочења многих других људи, описао владичин живот и дјело.

Д. Иванић

ИЗВОР: Архив САНУ.

ЛИТЕРАТУРА: Кратка биографија Вука Стеф. Врчевића, рукопис аутобиографије из 1872; В. Ћоровић, „О Врчевићевој подјели српских народних шаљивих приповиједака", СКГ, 1905, 15, 5; Ј. Скерлић, Писци и књиге, 2, Бг 1907; Т. Р. Ђорђевић, Вук Врчевић, Цт 1951; Р. Пешић, Вук Врчевић, Бг 1967; Љ. Зуковић, „Допринос Вука Врчевића Караџићевој збирци народних приповедака, пословица и загонетки", Годишњак Института за изучавање југословенских књижевности, Сар., 1972, 1; Д. Иванић, Српска приповијетка између романтике и реализма (1865--1875), Бг 1976; Ј Ј. Деретић, Историја српске књижевности, Бг 1983; В. С. Караџић, Српске народне приповијетке, Сабрана дела Вука Караџића, III, Бг 1988; С. Самарџија, Од усменог казивања до збирке народних прича, Бл 2006; С. Милинковић, Преображаји новеле, Бг 2008; С. Самарџија, „Збирке шаљивих народних приповедака Вука Врчевића"; Н. Радуловић, „Врчевићеве ,књижевне' приповетке и проблем дефинисања фолклора"; Ј. Јокић, „Врчевићеве збирке српских народних игара као извор за проучавање усмене драме", Годишњак Катедре за српску књижевност Филолошког факултета у Београду, 2011, 6.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)